Pesme i drame / Milutin Bojić

ПЕСМЕ 91

Дајте ми ветра таласања прва, Згашене њима да разбуктим ватре, Дајте ми први укус часних мрва, Да њим горчина све глади се затре!

Дајте ми, дајте тих светиња седам, Да сакупим их у храм новог дана, Олтару славе да их на дар предам, Да, к'о Скинију, чувам их и гледам, Кад деца сунца буду крај њих збрана. 1916.

МЕЋАВА

Бескрајна и бела пољана почива,

Као мртав херој залеђена трупа, Коме бели покров ловоре прикрива. Све је пусто, као да клетва приступа.

Кроз тишину гробну храстова и ива

Ни погребно звоно не чујем да лупа. К'о надгробне плоче стрче брда сива. И глечере густа сумаглица купа.

Већ данима тако без промене све је: Ни цика, ни сузе у тој полутами: Чак ни небо да се руменом засмеје.

И подне и поноћ једнолики, мукли. У тој јези као и богови сами Да су се пред болом у амбис повукли.

Само бели бездан пахуљице веје.

ПЛАВА ГРОБНИЦА

Стојте, галије царске! Спутајте крме моћне Газите тихим ходом!

Опело гордо држим у доба језе ноћне Над овом светом водом.