Pesme i drame / Milutin Bojić

М. БОЈИЋ

Ту на дну, где шкољке сан уморан хвата И на мртве алге тресетница пада,“

Лежи гробље храбрих, лежи брат до брата, Прометеји наде, апостоли јада.

Зар не осећате како море мили,

Да не руши вечни покој палих чета» Из дубоког јаза мирни дремеж чили,“ А уморним летом зрак месеца шета.

То је храм тајанства и гробница тужна

– За огромног мрца, к'о наш ум бескрајна, Тиха као поноћ врх острвља јужна,“ Мрачна као савест хладна и очајна.

Зар не осећате из модрих дубина

"Да побожност расте врх вода просутаСИ ваздухом игра чудна пантоминар“ То велика душа покојника лута.

Стојте, галије царске! На гробљу браће моје Завите црним трубе.

Стражари у свечаном опело нек отпоје Ту, где се вали љубе!

Јер проћиће многа столећа, ко пена

Што пролази морем и умре без знака,

И доћиће нова и велика смена,

Да дом сјаја ствара на гомили рака. тета в=тоне =

Али ово гробље, где је погребена

Огромна и страшна тајна епопеје,

„ Колевка ће бити бајке за времена,

"Где ће дух да тражи своје корифеје,

Сахрањени ту су некадашњи венци И пролазна радост целог једног рода, Зато гроб тај лежи у таласа сенци Измеђ недра земље и небеског свода.