Pesme i drame / Milutin Bojić

98

М. БОЈИЋ

(, хвала за капи крви проливене!

Авај, то је символ наших скромних гнезда, То је страшна повест борбе неречене,

То је искра луче сред хучних најезда.

Велики синови са далеких страна, Крв та оличење наше је судбине: Осмех сунца купљен врхом јатагана!

О том зборе врбе. Чујте приче њине... 1917.

П

Ваша цветна жала пена морска мије, У дубоком хладу загрљај се сања, А урвине моје леден вијор бије

И мирисна младост нема миловања.

Синовима мојим невесте су стене, А кћерима мојим драгани дрвета. Храм пропоји само мртве да спомене, А пољима мојим крвав зумбул цвета.

У земљи се твојој мермер Богу пружа, (Са звоника твојих звук слобода кличе; Но знај, и ја знадем за врхове ружа,

Ту, на истом пољу, где сад троскот ниче.

Но ипак са песмом рађам се и гинем У земљи што вечно мре и васкрсава, Сижем небу, сунца да са њега скинем И падам у понор, где недохват спава.

У тој чудној земљи, где се песмом плаче, Где се плачем пева, где се смрћу живи, Стоје моје куле од времена јаче

М споменик, ком се ни ругај, ни диви:

Постоље од крви као од порфира,

Као бели мермер низ лубања блешти, Место бронзе парчад здробљеног синџира, А место опела поздрав бојни трешти.