Pesme i drame / Milutin Bojić

МИЛУТИН БОЈИЋ 1Х

Од наших млађих песника свога времена Бојић је једини радио и драмске ствари. (После је то почео и г. М. Королија.) Од њих му је Араљева јесен, објављена 1919. године, на почетку песничке кариере, у ствари и подигла глас. Г. Милан Предић, који је дао прву озбиљну оцену о писцу, нашао је одмах, да је то у основи добра „душевна, лирска садржина једног тренутка у историји“ и да је писац „дао, и поред претрпаности и тежња да да много појединости и кретања унесе, ипак оно што је најтеже: општи лирски тон, боју „Краљеве јесени“ — оно што је хтео у главном“. ЛАраљева јесен, иако покушај млада писца, иако не увек потпуно самостална, заслужује доиста сваку пажњу. У њој је, пре свега, добро изабран један импресиван де"таљ; лепо је развијан; местимице добро и драмски илустрован. Мако сцена нема много радње, у њој се ипак осећа драмска атмосфера; израз је жив, обојен, сав у покрету. Понегде је чак високо попет, и местимично снажан. После, иза наше историске драме Драгутина Илића, Милорада Поповића и Милоша Цветића, с Бојићем је дошла друкчија, модернија и књижевнија нота; и то је један не сумњив успех.

Успех, који је постигао Краљевом јесени, 0с0колио је Бојића да настави тај рад. Из једне његове белешке видим, да је мислио израдити још и ове ствари: Сестра Леке капетана, Чешврша краљица и Вејавица, све у три чина; и Вукашина и Кулу на Бојани у пет чинова. Доспео је, међутим, да изради још само Урошеву женидбу.) То је већа ствар, у три чина. Она показује Бојићеве добре особине у драми: јако цртање главних личности, с можда сувише подвученим контрастима, али живим и уочљивим на сцени; много живота и покрета, истина, понекад шаблонизираних; доста смисла за извесне

1) Биографи помињу, да је Бојић оставио у рукопису још и два комада из савременог живота, Ланци и Госпођа Олга. Ми те ствари нисмо имали прилике да видимо.