Pesme i drame / Milutin Bojić

126 М. БОЈИЋ

Тринаест година бола, срама, мука, И ко круна свега, штаг

(презриво) ЈБубав од тебе! (Осмехне се) Твој отац је старац, но бар зна да воли. А тебе зар мислиш да би хтеле икад

И дворкиње мојег — Залуд речи проли. Константин дрско Чекам те. Спмонида, Узалуд. Констаншин Доћићеш ми. Симонида за њим тихо, да не чује Данило, али и јетко Никад)! Константин оде, Данило долази, стаје пред Симониду и као да

пита: „Шта ћеш>“ Спмонида без увода, нагло гледајући право у очи

Ја хоћу Стефана.

Данило Стефана 2 Симонида Јест. Хоћу! Данило

У Скопљу, у мрачном затвору га ено!

Спмонида Уста су му слична чаробноме воћу, Хоћу да их пијем. Данило Зар пасторка... Жено!

Симонида За пољубац његов даћу круну целу.