Pesme i drame / Milutin Bojić

КРАЉЕВА ЈЕСЕН

127

Данило

опомиње је Краљице...

Симонида

Зар увек мрачан, суров, ледан»

(Кад Данило ништа не одговара) Младост моја труне у царском оделу, Суровост ми дворска трује поглед чедан. (тужно)

Место играчака, мени муж се пружа! (болно)

(О, како је хладна постеља мог мужа.

Данило Шта се мене тичер

Симонида За парченце круне, Продана сам као твој Бог на Голготи. Крај живих гробова да ми младост труне. Споља се чује жагор, тиха песма.

Данлло Мир. Напољу пир је.

Симонида (О, ти мрски скоти: Срби масних власи и црвена врата И с њима анжујска надута властела, Сав нечисти запад вечно жељан злата, Угри жутих зуба и мајмунска чела... (Очајно)

Светлости!

Данило Нема је. Светлост је у власти.

Симонида. Има је у паклу Стефанове зене.