Pesme i drame / Milutin Bojić

КРАЉЕВА ЈЕСЕН 183

Симонида Малу жишку у огањ распири.

"Она га је ухватила за руке. У собу удара румена светлост весјерња; просула се преко њених белих руку, које је Данило грчевито стиснуо.

Симонида. Нек румени седеф од мојих ноката У мишицу твоју зарије се врелу; Као плави челик у мраморна врата, К'о сребрена стрела у наранџу зрелу. Румен вачерња удара све јаче, обоје су као у огњу.

Данило гледа је смрвљен „Лепа си! Он наслања очи на њене миришљаве руке и сања.

Симонида

Из чаша од оникса глатка, С дршкама од геме и од ковелина, Пенушави нектар, пун блаженства слатка, Пићемо у рују ципарскога вина, Тад пиј очи моје до рођаја дана.

Данило ЧОмарагд препун сунца и греха...

Симонида · И среће.

Данило Дубоке су... мрачне...

Симонида Доведи Стефана, Он један у мрак тај заронити смеће.

(Припила се уз Данила и лагано, сањиво, реч по реч, тихо, заносно, слатко) —

Хајде да скршимо раскошне кондире И, кад испијемо задњи пехар вина,