Pesme i drame / Milutin Bojić

138 М. БОЈИЋ

Симонида Краљу.

Краљ Јесте. Сита. Сед сам, стар, немоћанг (љут) Ја још имам крве Славољубље моје још се грехом пита И мој ратни палош још уме да мрви.

Симонида Краљу мој...

Краљ Зар мислиш мој се ловор суши» Ако нема огња, још ће бити дима, А он штипа очи и дави и гуши. Где су ти врагови» Тешко, тешко њима!

Симонида Краљу мој...

Краљ Челичне наместићу браве, Скрићу те да сунце пут ти не испече, Ни месеца зраци да ти косу плаве, Ни поноћни ветар да ти љубав рече.

Симонида као јадно, рањено дете, жељно материнске љубаве: Дај ми часак среће.

Краљ Даћу ти цекина.. Одеће од злата за те ћу да скујем. Даћу ти робиња и тица и вина. А хоћу да само моје име чујем Из тих малих уста, расечене трешње.

Симонида разочарана Мртви су цекини!