Pesme i drame / Milutin Bojić

КРАЉЕВА ЈЕСЕН 189

Краљ О, где бих те скриог Што седине више, свет мрзим све бешње... (Нагло) Данило погледом тело ти је пио...

Симонида. тргне. се Краљу... Краљ Ја га мрзим јер Сабор све може. „А тај глупи Сабор реч његова води. Нашта моја круна, кад се црви сложе, И у њиној глави кад се мржња роди» Тај калуђер прни!

Симонида УУби га. Краљ Да. Уби!

Он ми дела слави и за вечност пише. Смрви га! Тад име за вечност изгуби.

А каког Његовим дахом престо дише.

Не смем, јесте, не смем. Он ми главу држи, ЧОн ми круну чува. Како га се гнушам!

Симонида ЧОн хоће Стефану зенице да спржи

Криљ прасне Зар из твојих уста то име да слушам» Мој син те опио!

Симонида. уплашено Мужу мој...

Краљ Ти молиш» Ти му тражиш спаса, змијо отрована...

Симонпида Жраљу мој. -