Pesme i drame / Milutin Bojić

140 М. БОЈИЋ

Краљ Блуднице, мога сина волиш» Нека га ослепе!

Симонида Ја мрзим Стефана!

Краљ И да сав се Тартар против мене дигне И господње муње нада мном затутње, Да знам да ће душа у ад да ми стигне, Не бих утишао гнев очинске љутње И несину подлом опроштаја дао...

Симонида Краљу“... Краљ И кад зину празне очне дупље У богаља што је туђу срећу крао, Хоћеш ли тад хтети те дубине шупљег

Симонида ужаснута Вај! Краљ виче

Нек ископају, не да их ослепе! Нек задршту недра у светине глупе: Још хоћу да мрави испред мене стрепе, Ма да стреле моје, зарђале, тупе И мачеви труну и заставе рата И у манастирској мру војводе сенци И неми рзање убојнога хата: Још су свежи моји ловорови венци.

(Стане, нагло отисне мисли)

Не, доста с Државом том иконом лажном. Празна је сва слава. Сви моји ратници Захвале су нашли у гробљишту влажном.

- (Очајно)

(О, како смо бедни!... Патници, патници!

(Важно)

Зато грех ти праштам.