Pesme i drame / Milutin Bojić

КРАЉЕВА ЈЕСЕН _ 141

Симонида, А нашта ми» Наштарг

Краљ У твом дечјем оку пуном чедне лажи, Кад збацим прах круне и крвава плашта Одмора град мојих рушевина тражи. = (Гледа је дуго.)

(0 како си лепа! (Седа и гледа је сањиво.)

А ја сам уморан. Већ унуци моји мач убојни носе. Угасле су звезде, видик ми суморан, И јесење лишће ветрови ми косе,

А ја још сам жељан сунца и зеница. Срамота ме, сед сам, а грехом се дојим. (Занесено)

Бела си к'о јато младих, белих тица, Као бело иње на косама мојим... Из сањарија га прекида Данилов улазак.

Ланпло носи у руци замотуљак хартије. Гласник већ је послат и ка Скопљу хита. А овај лист нек' се Сабору прочита: (Развија хартију и чита.) „Краљевство нам жељно тишине и реда Син буном потресе. Вишњи среће даде Те безумни син нам не учини вреда. У наше нам руке као кривац паде. Кад на родитеља безумник се диже. К'о син Псалмопевчев, и заверу кује, Тад Господа гневи и казна га стиже: Син у оцу мора Господа да штује. — Милостиво увек краљевство је наше, Над кривцем је казну преблагу изрекло Само да се други бунтовници плаше Грешно дело од њих да не би потекло. — Гласник Скопљу хита. Јутром дан кад свиће Са породом својим, а што може брже,