Pesme i drame / Milutin Bojić

142 М. БОЈИЋ

Син нам грешни прогнан до Византа биће А ноћас ће очи да му ватром спрже“.

Краљ понавља махинално Очи да му спрже... (Тргне се) Па ипак...

Данило Краљ буди.

Краљ не слуша га

О хоће ли једна варница кад кресне Пасти у зеницу родитељу, Јуди, Да ту мржњом као ратна смола блеснер И хоће ли задњи глед, управљен мени, Тражити да види око свога окар (Дошао је збуњен до прозора и погледа кроза њ.) Авај! Ено гласник хита сав у пени, Десет копља скаче у четири скока. Ала јури... јури... хита у ноћ дубље... Чујете ли, страшну клетву син ми шаље2 Стој! (очајно) Он хита, јури, све даље

(још очајније) све даље...

(На позорници је јак сумрак. Краљ и даље стоји крај прозора и виче)

Магла већ га скрива... Мене мозак пече! Стој, јер поноћ носиш, а не светлост дана. Не куни! не куни!,.. Сабор тако рече. Смилуј се; зар мало на мени је ранаг Стој, врати се, врати... Авет дворцем кружи... Престо мој се љуља... Издале ме страже. Лаже весник, лаже! Он Сатани служи. (Очајно) Вратите га! (Полети натраг и спази Данила који стоји нем и хладан као оличење суровог закона. Сломљено) Беше.