Pesme i drame / Milutin Bojić

КРАЉЕВА ЈЕСЕН 143

Данило одмерено и као стена То потомци траже.

Краљ као суманут гледајући само у једну тачку, говори једним темпом Јест. Ти у утроби мајчиној што гмижу, Ти хоће да живе! Њина реч нас плаши. (Готово резигнирано) Јер спомен потомства од свега је дражи. (Очајно, бесно)

Вај, кад бих могао будућност да здерем!

Данило

За то време је дошао до врата од Саборне дворане, отворио их, загледао унутра и пошто их затворио

Сабор чека. Краљ мирно = Сад ћу док истину сперем, Да ми лицем блесне стари осмех лажи! Краљ оде нагло у своје собе. Симонида

За све време је као укочена измрвљена жртва седела и гледала немо, како се смркава.

Два пажа уносе две свеће и одлазе. Од ових свећа светлост је једва видна и двор неосветљен бедан је. Сад се види сва истина речи Теодора Метохита, којом је карактерисао тадашњи српски двор, где се „покушало пешке надметање с лидиским двоколицама, али се ипак надметало“. Димштрије и Констаншин

жојуре уза степенице, усплахирени, и то један десно, други лево од великог средњег прозора. Кад се виде загледају се.

Димитрије Шта» Стефан ослепљен» Констаншим Каква је то замка» Димшпирије Ко је сад на редуг