Pesme i drame / Milutin Bojić

ХИМНА

Жедан сам те, Сласти, јер у души чујем Крик вечите жудње, и, кб идол свети, Постала си символ у болу, у сети.“ Хоћу те Животе, и страсно те штујем,

У вртлогу страха ја о теби снујем. Рођен сам да будем пророк оној чети, Што ће ведра чела силно тебе хтети. ЈЉубави и Срећо, кб кобац вас кљујем!

Док дамари прште и играју жиле, Тонем у дубине, где се свесно скриле У дремежу тихом снене кћери Тајне.

Тад врлине певам дубоким опелом, Истурених уста пијем снагом целом Сласти, сласти, сласти дубоке, бескрајне. 1911.

ВРАНЕ

Гледао сам дуго, како лете вране, Црне као младост, кад у неврат тоне. У даљини запад каткад блеском плане, А над њиме сиви облаци се гоне.

Без крика, без циља летеле су вране.

Црне, истоветне, страшну причу зборе, Како је ужасно с другим једнак бити. Тишина: пролазност и вечност се боре. Све крај мене пада у њихове нити. Ала је ужасно с другим једнак бити!