Pesme i drame / Milutin Bojić

М. БОЈИЋ

Крик један, пун страсти, зачу се у ноћи.

То вран један крикну. Јато за њим грну.

А он је кликтао, свестан своје моћи,

И водио циљу браћу своју црну. Ћутећи су вране летеле у ноћи.

Ја сам задрхтао. Чини ми се тада, Да сам био сличан каквој чедној жени, Што, пошавши стазом на којој се пада, Трза се, а стид јој образе црвени.

Те вечери Воља роди се у мени. 1910.

ВЈЕРУЈУ

Верујем себи у дан искушења,

Кад реч се туђа испред мене стави; Верујем себи у дан разорења,

Победном песмом смрт кад демон слави; Верујем себи у дане презрења,

Погрдних речи вал када ме плави; Верујем себи и снагом титана,

Заклапам гробља изнурених дана.

Јер не плашим се лешева што веле:

И ми смо хтели то, што ти би хтео, Но залуд божју искру људи желе:

Пашћеш под јарам као и свет цео; Дуге су борбе тај закон завеле,

А трнов венац сам је Господ сплео. Верујем себи, не плашим се речи:

Ја имам Бога, пред ким се не клечи.

Верујем себи у часове таме,

Кад јечи тартар и кад бакар бљује; Верујем у час и погрде саме,

Кад ми у лице смеје се и пљује; Верујем себи у часове чаме.

Молитвом, коју мој Бог само чује, „Дижем се изнад луциферског беса, |

Чаробних мага и сатирског плеса. 1910.