Pesme i drame / Milutin Bojić

М. БОЈИЋ

Час у грчу плачеш, час вриштиш очајно, Час се звонко смејеш, к'о сулуди пани;

Ја те волим, јер смо немирни бескрајно

Дршћући к'о вали ветрином шибани.

Да отворим жиле хтео бих у трену

И ти на њих усне да поставиш жудно

И крв да ми сишеш, док ти жудње вену И, док мрем, да топлиш моје тело студно..

И тад отрована, дахом мога леша,

Да ме гризеш, док ти трну уди голи,

Да кричиш док ти се жуч крвљу комеша ИМ да свесно појмиш онај понос холи,

Кад се дивље, лудо само крвљу воли. 1912.

ПОЉУБАЦ

Ми смо деца среће и живота зрела,

Наша чудна љубав до нискости нага,

Мрзи легендарних ноћи чеда свела:

За њу младост Бог је, а страст јој је снага.

...„Јануар фијуче у сутонској студи, Бичевана река модри се и пени. Јаук голих грана мртве из сна буди: Кикоће се време у вечитој смени.

Све тутњи у снази напрегнуте воље, Крши се и пишти и сева и пара, Разјарен се оркан с небесима коље, Полусмрзнут Нептун с Адом разговара.

Опијени мржњом, опкољени вриском, Припијене усне до крви смо гризли, Моћна су нам ребра дрхтала под стиском Прстију, што међ њих незнано су склизли.