Pesme i drame / Milutin Bojić

10

М. БОЈИЋ

Да, да смејаћу се ја пијан од беса У слатком наручју посрнуле части, Сишући дах жена од крви и меса

И њихових груди удишући страсти.

Имате поштење — не знате шта значи, И имате прошлост — лешеви што труну, И љубав, што мржњу са собом повлачи, И имате Веру безбожништва пуну.

Цео живот ваш је демонова шала,

А ви би свом збиљом божју мудрост стећи.. (О, смејем се вашем гробљу идегла,

И, у лудом смеху, мудрост ћу вам рећи!

А кад нико више не буде ме хтео, Када будем само иронија среће, Ружан као акреп, као овца бео, Ни тад неће моје погнути се плеће.

Тада ћу слушати у свести да звони (Овај исти кикот разблудних Салома И, место да моје око сузу рони, Смејаћу се миру смрзнутих атома.

Ја ћу бити срећан, када будем знао,

Да сам онај сумор што на чело пада, Значи дане кад сам самог себе крао

Дајући будућност за најкраће сада.

Не пустивши суза, горд с подсмехом холимз (ООсећаћу време како ме прекрива,

Јер знам: свака суза значи једно молим,

А сам у свом болу човек Богом бива. 1910/11.

ПУТ

Падао је сутон, дан је био кишан,_ Ми невини, топли, искричаве крви, Чекасмо несвесно вал векова стишан, Да у страху пљусне у пољубац први.