Pesme i drame / Milutin Bojić

МИЛУТИН БОЈИЋ М

да се обележи једним личним нагласком. Још млад, и без развијеног унутрашњег живота, и сувише бујан, Бојић, у ствари, и није могао остати у интелек“ "туалној и уметнички врло утанчаној поезији својих учитеља. У годинама кад крв врела навире у сваком прегибу, очи горе, образи се пале, а „од страха пред Новим сваки дамар дрхти“; а у време, кад је престало оно устручавање старинског рза, да се каже «све што је сан и пожуда; Бојић је осећао у себи свесно сву усплахиреност младости и желео је, да је што моћније изрази. Као један његов хрватски друг који је говорио: „Ако се своје своје голотиње не стидимо сами пред собом, зашто би је се стидели пред другима“, тако се ни Бојић није устручавао да разголити душу и да своју путену узбудљивост објави у свим могућим варијацијама. У његовим песмама крв је најчешћа реч, као код Хајнеа бол или код Бодлера болест; а од глагола, место романтичарских гукања, највише се јављају речи као гризем и сишем. Као онај кан са Тамарина двора -он је био вољан дати читав живот за једну ноћ праве „страсти или, бодлеровски заражен, завршити га бо„лесним настулом самоубиства, док га она, страсна и кобна, сише и отрована лешом појима онај понос холи Кад се дивље лудо, само крвљу воли.

Кад не пева о себи, Бојић онда тражи Давида, библиског развратника, чији су покајнички псалми ишли понекад даље од МДвећа зла, опева њега и његову патолошку старачку страст, „што чини усне модре и зелене“, који не тражи више тело, него крв из њега; или Салому, што умире сневајући мужјака и бесну игру Иродова дома, а „из уста просипа крв и жуч и пену“; или Магдалену, која не нариче над Христом мисли него над Христом тела и која свој плач свршава страховитим покликом:

Како леп си! Ја бих и мртва те хтела!

(Овако као Бојић у нас дотле није певао нико. Стари наши романтичари били су према њему чедни; а Војислав и песници после њега, са извесном уз-