Pesme i drame / Milutin Bojić

М В. ЋОРОВИЋ

држаном отменошћу, зазирали би од таквих мотива. Готово верујући у неисцрпивост младости Бојић није, засићен и уморан, доспевао до сазнања оног великог гађења, које је налазио г. Вељко Петровић, него је пркосно дизао главу и сневао о данима, кад ће красти сунце што од њега бежи

Увеле смокве плод сишући свенут,

Док измиче нам подло трен по тренут.

Код Бојића, који је своје књижевно васпитавање довршавао у Француза, треба, поред веза са Варварским Песмама, указати и на друге потстицаје. Има код Француза један песник, који показује извесне сродности с Бојићем. То је Луј Пејен, песник Ирода и Јасона, о коме је Емил Фаге једном приликом рекао, да је „врло малом броју дано да пишу као он“ а који је сам за себе говорио, да „носи срце вруће него летње сунце“. У тога Пејена, чији је стих, исто као и Бојићев, рађен са нарочитим смислом за речи и који исто тако осећа потребу, да даде пун израз еротској узбуђености, има извесних строфа које се знатно приближују Бојићевој лирици.

У младу нашу поезију, за коју се не може рећи: даувек са новином доноси и стварно новеи сложенијеелементе песничких осећања, Бојић је, нема сумње, унео једну нову ноту. То је та путена узбуђеност младости, казивана са страшћу, у којој има извесних склоности за патолошко. По том, што је дао и унео у нашу књижевност, Бојић би ипак више био занимљив него вредан. У његовој страсти има снаге и неодољивог узбуђења; у изразу има боје и непосредности; на појединим местима просто се осећа како бију дамари и гори пут; — али, то осећање нема дубине и сувише је пресићено и загушено речима.

Поред тога и делимично боље од тога, иако мање наглашено, (али од почетка снажно осећано,) у њега има извесне психологије младости, која. има својих страсти и мимо жена, у којој се све нешто тражи, и где се и машта и верује икличеи болује у исти мах. Поред свих претеривања и