Pesme / Mileta Jakšić

НЕСМЕ = 137

Кад га притера љута глад, Рад милостиње свраћа

У село какво или град Где живе људи — браћа.

Ал' чим, бојажљив, прими ту Комад што му га даду,

Од страха да му само њу, Слободу, не украду =

Бежи од људи, жури ван... У великој самоћи

Ма путу кад га свлада сан И у пољу заноћи —

Даљине гледа у сну том Пределе, земље стране И чаробним опијен сном Он полази чим сване. —

Не знајућ шта је брига, бол „Ено где иде... оде

Презрени песн-к, гпостол Безграничне слободе.