Pisci i knjige IV

>

ПРВЕ СРПСКЕ ПРЕДСТАВЕ 25

б

благонаравне комедије“ Тартшифа, Мизатшропа п Тврдицу, п вели да та „премда измишљена сочиненија представљају образ и разне човечанске нарави, изоштравају ум, и, забављајући разумне читатеље, дају им предивна и преполезна, наравоученија“.

Главни драмски радник у српској кљижевности ХУШ века био је Доситејев ученик и пријатељ Емануило Јанковић. Још као ђак на немачким университетима почео се бавити књижевношћу, и 1187, у Лајпцигу, изишао је његов превод Терговаца, комедије прослављеног талијанског писца Карла Голдонија. Оно што је карактеристично то је увод који нам казује како су наши стари схватали позориште. Јанковић мора да рачуна са предрасудама и незнањем својих сународника, и овако им објашњава значај и вредност позоришта: „Највећа част национални: моји и данас јоште мисле да су комедије не само младости но и старим људма шкодне, и само их ва немецко измишљење држе, где су ђаволи Швабе измислили како ћеду варати новце от људи. Ниједан које саму ову част национални моји рачунао, није имао прилику хасну комедије познати, не имајући ниједну у свом језику писану, а страни му је непознат“. И он зато да би могао Орбе „незнања ослободити и комедије добре код њи: у бољи кредит метути“, преводи и Терговце,