Pisci i knjige IV

ПИСЦИ И КЊИГЕ

Н= Ку

Васа Живковић је отпочео сасвим другаче певати. Као удовац он је заволео једну жену, која, и као удата и као удовица, никада се пред законом није могла његовом назвати. То није више била „појетска“ љубав младога богословца, опевање једнога општега места целе ондашње сентименталне поезије. То је била плаха, чулна страст једнога здравога човека, који се приближавао четрдесетој години, и који је у животу научио само на једну љубав, љубав човечанску и земаљску. Оно што он њој пева није много „идејално“ и „појетско“, у старинском смислу речи. Али то је тако дубоко човечанско итако неодољиво искрено.

Он је њој певао песме, неке штампао, под псевдонимом, у листовима, неке јој слао у рукописном књизи, неке стављао сам на хартију ради сама себе, да олакша својој великој страсти. Све се то своди на једно једино, плаховито и тиранско осећање:

Умрети, чути нећу,

Да кажеш: ја сам твоја,

Не презри роба свога,

Већ буди, буди моја! Она је између њих осећала преграду закона и обзира, али он је заборављао све, звао је на сунце, на слободу, у висине страсти, да се отресе свега и вине са њиме „ко у зраку ластавица“.