Pisci i knjige IV

ВАСА ЖИВКОВИЋ 43

Цвет младости тек замало цвати. Брзо клоне, вене и опада;

А], отвори недра и срдашце, Љуби, љуби, сада или никада.

Свештеник је заборавио на своју веру, уважени грађанин је прелазио преко свих обзира и конвенција моралних и друштвених и говорио је језиком романа Жорж Сандове, као романтичарски љубавник који изнад свега истиче „светињу страсти“ и право личности на пун и слободан живот. Он је своју драгу преклињао да „природу не срди“, да се не боји „светскога суда“, но да иде за својим срцем н младошћу. И он је падао у иста осећања и долазио у исти положај у који Золин опат Муре:

Ја без тебе живети не могу,

За тебе се молим код олтара, Молим Бога, да ми пити даде Рајске страсти са твојих недара !

Цела та љубавна драма тек се назире из ових страсних песама. Све се свршило као што се морало свршити: растанком. Између њих двоје, била се испречила црква, и она се преудала. Када је она отишла у нови дом, 4 јула 1859 године, он је осетио како цела његова младост одлази, и како остаје „међ сужнима црни сужан“. Она је већ села у кола,

Белом руком на ме маше,

Орца нам се разумеше, Састаше се очи наше.