Pisci i knjige IV

ВАСА ЖИВКОВИЋ 45

седамдесетих година, у националним и напредним покретима тога времена, он пе се налазити у круговима народне, слободоумне странке, на страни народа, а против црквене јерархије, трудећи се искрено да помири религију коју је служио са захтевима истине и науке, које је његов ведар и отворен дух примао.

Што се тиче поезије његове, у њој је од првога тренутка национална нота била врло јака. Српски „родољубац“ изнад свега, он је имао онај исти историјски патриотизам који и његови сувременици и ону исту велику наду на бољу будућност српскога народа. Он је певао прошлост не да уметнички ужива у њој, но из ње да дрпе снагу за борбе у садашњости и хране за наду у будућност. ;

Орби, даће Бог Да и нама сунце сине, После дуге помрчине.

Као пи остали Срби, он са вером п надом гледа, на Србију која се дизала. Када је панчевачко позоришно друштво давало представе у Београду 1847 године, отпочињало се Живковићевим лепим прологом :

Из стране земље, туђег завичаја,

У земљу драгу, у сродне крајеве,

У топло крило Србије премајке, Прелећа Муза, нејацка, невешта,

Да полет куша над Авалом кршном.