Pisci i knjige IV

НИКАНОР ГРУЈИЋ 93

читости), има ту и обрта и идеја из црквене омилитике, али има и нечега оригиналног, бујнога, даха, ширине, једне ретке способности да се говори језиком датога тренутка, и на висини коју предмет захтева.

У место да истакне песника из младих дана, ученога и речитога архимандрита крушедолског, који је одскакао од гомила својих сувременпка, Г. Магарашевић, потпуно промашивши свој природан задатак, сликао нам је пакрачког владику, личност споредног значаја по српску књижевност. Г. Магарашевић је говорпо и о његовом песничком и говорничком дару, али очигледно му је Никанор Грујић изгледао важнији као митроносан члан Синода п кандидат за патријарха, но као печујски лицејац, пријатељ Људевита Штура, сарадник Теодора Павловића и говорник из Буне. Наслов је сам по себи јасан: Живот и рад Никанора Грујића пакрачког владике. Он је хтео само да пише „о његовем животу и његовом јавном раду и у нашем црквено-народном животу“ (стр. 85). А на другом месту (стр. 184) он вели: „...ова моја радња нека послужи као мален прилог за решавање и овог питања, за које је везана непрекидна борба наша на нашем црквево-народном пољу, а с том борбом је везана и судбина нашега црквенонароднога живота у Угарској п Хрватској“