Pisma iz Nemačke / Ljubomir P. Nenadović

ЉУБОМИР НЕНАДОВИЋ КАО ПУТОПИСАЦ ХхХЕ

шено нити се сигурно зна како ће народ примити тај избор. Уз то долазе и мале, ситне, домаће бриге, и дипломатска акта говоре о пипсез јтапсез, оскудним новчаним изворима, који су му стојали на расположењу. Сам је, са три проста и неписмена Црногорца поред себе, а ни један интелектуалац није уза њ да га разговори и да му помогне.

Како би му такав човек ваљао! Прво, да га нешто одмени у пословима, да не мора сам својеручно писати свако писмо, нити ићи, и кад му је зло, барону Шепингу, руском отправнику послова, или Фортунату, министру краља Фердинанда, или банкару Ротшилду за новац. А после, тај је имао да му буде и нека врста књижевног секретара. Његош је још стварао. При проласку кроз Рим, ваписао је на куполи св. Петра једну песму, у узвишеном роду који је последњих година неговао; после посете Помпеје, једну живописну појему о пропасти старе вароши и ископавању њену; па једну о Везуву, па у овој или оној прилици по стих два. Он би радо разговарао с ким о томе, тражио би мишљење, можда би с благодарношћу примио примедбе. Имао је и раније написаних ствари које је мислио прерађивати, и за које му је такође био потребан пријатељски савет. Јамачно је имао и планове за даље певање. За све то, присуство једног младог књижевника било би врло корисно. Уз то, он је сигурно желео и да се опише његова влада, стање Црне Горе, огромне тешкоће у њој за једну добру управу. Пре, кад је био млад, имао је Вука за то, сад нема никог; ради једног маленог информативног списа о Црној Гори за странце нашао је једног наполитанског адвоката. Али то није то, ваљала би ту опширна информација, ствари које странци не разумеју а које само један Србин може да забележи према његову причању. Најпосле, Његош је сигурно волео да повери неком своје мисли, да проспе пред њим „све благо свога искуства и своје мудрости“. Тога свега ради, њему је био потребан неко други као друштво, не његови Црногорци. С тога је ваљда он и рекао