Pisma iz Nemačke / Ljubomir P. Nenadović

-ХХН ПАВЛЕ ПОПОВИЋ

Ненадовићу чим су се видели: „сам вас је Бог послао да ме у овој самоћи разговорите“.

Ненадовића је одиста Бог послао за извесне ствари, али не за све. Он је, наравно, помогао Њетошу, и много је што шта учинио од овога што ми замишљамо да је овај хтео, али су његов темпераменат и његове мисли били нешто друкчији од оног што је за ову прилику требало.

Ненадовић је био млад, безбрижан, весео: „ја сам непрестано весео, пише он из Грајфсвалда, и 2 могу се опоменути кад сам у животу био невесео и забринут. Он је, видели смо, имао и извесно књижевно и философско образовање, као што је имао и слободоумља. Али ово последње не треба трагично узимати. Као што је Слободан Јовановић једанпут о њему рекао, Ненадовић је при томе „имао више несташлука и лакомислености него праве борбености“. Он је и иначе имао те особине.

Од некога који га је добро знао из ових година о којима је реч, слушао сам да је Ненадовић био задиркивало, шаљивац, „комедијаш“; нарочито је с девојкама био такав. Кадгод је пролазио Господском — данас Бранковом — улицом, гледао је у прозоре девојака: Марковићевих, Ш!илићеве, Станишићеве, најугледнијих београдских госпођица. Увек се шалио. Кад га послуже слатким, он: „о, немојте се трошити“. Носио се покаткад мало необичније. Једанпут је понео неки црвен, као „хеклован“ шешир. „Ју, а што ће вам тако ружан шешир>“, пита га једна познаница, а он, бајаги озбиљан а тера шалу, узима шешир у руку, и пита: „а зар је ружан >“ Другови су га дирали, нарочито пред девојкама. У старом Београду било је уличних продаваца кобасица, Немаца, који су викали: тагте Мутзте; другови Ненадовићеви наговоре једног таквог продавца да виче: Аттег Меза, баш кад је „Неша“ стојао под прозорима у Господској улици Био је тако обешењак, „ђаво“, готов да прави шалу и да је прими; био један од оних којима је све дозвољено. Други су ми причали сличне анегдоте. „Јесте ли чули —

– и јА

ван ве и -