Policija

— 687 —

1. Г. Р. терди такође, да се Државни Савет упустио у разматрање решења Министра по државинским споровима као приватноправним из судске домене. Па то је за нас и нашу тезу доста.

Према начелу поделе власти — на Законодавну, Управну и Судску, — изложеном у чл. 46. 47. и 48. Устава, Управни Судови спадају у Управне власти. Државни Савет поменутим одлукама, изашао је из границе своје надлежности, прешао демаркациону линију, постављену му чл. 103 устава, и чл. 19. тач. 1. и чл. 24, тач. 1. Закона о Државном Савету и Управним Судовима и зашао у чисто Судску сферу послова. То је главна ствар.

Докле је он у тој судској домени отишао, где се зауставио и шта је тамо радио, — то је за људе од закона сасвим спсредно.

То би било доста за нашу тезу. Ако г. Р. замишља под „расправљањем“ одређивањем рочишта и само суђење о државини, то би било буквално схватање речи „расправља“. Али ако г. Р. баш осгаје при том тумачењу, онда ми ћемо му задовољити и то схватање. Баш тим самим, што је Државни Савет применом пом. чл. 18. онемогућио призив треће инстанције — Министарства, он се јеу самој ствари упустиоиу саму расправу државинских спорова. А ево како и зашто.

Тиме, што је чисто приватноправне спорове избацио из праксом и свима судовима санкционисаног колосека надлежности и упутио их на расправу Управном Суду, — Државни Савет створио је законску могућност: да му државински спорови тек сада редовним путем, преко Управног Суда, дођу на редовну генералну расправу.

За то он у својој начелној одлуци и вели: „„„И као такви имају се расправити код две инстанције управних власти, па по шом код Управних Судова и Државног Савета“. То је јасно до очигледности, ј

Овде није потребно за саму ствар утврдити, да је Државни Савет баш разматрао и саме пресуде о државинским споровима и по њима судио, — ма да и тога сада већ има. Ако баш није разматрао данас — разматраће их сутра. То је свеједно. Довољно је да је створена законска могућност за такво расправљање. У осталом, ми не пишемо ово за лајике већ за