Policijski glasnik

46

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСШШ

БРОЈ б

полицијски агенти држе кривца. Кривац је истина зажмурио, али му је слика ииак добро испала. Као што смо казали, г. Таса нам је из свог албума ставио неколико екземплара на расположење, и ми ћемо то изнети нашим читаоцима, те да виде, како се ови послови раде у европским полицијама.

ПРЕПРЕДЕНА ВАРАЛИЦА

(СВРШЕТАК) Момак поверова, а Драгутин са стварима пође кроз узани трем, па нреко авлије, иза1)е на она врата према »споменику кнеза Михаила" и нестаде га у правцу према „Дарданелима" идући у Јованову улиЦу... Момак је најзад видео да је иреварен. 0 Драгутину ништа се више није знало. Изгледа, да је овај догађај био заборављен. Ал' није тако. Он се после тога опет јављао, ал' са другим, дрскијим покушајима... Ко познаје њега, он овако резонује: — Ја ловим муве. То је мој посао. Ништа друго не радим, већ само ловим муве. Разумете ли ? Да, вам кажем јасније: ја сам иаук а муве су они, који у моју мрежу западну... И доиста, он је врло вешто своје муве ловио... Једног дана дође он у чувену трговину П... Ту се представи као званичник царинаре београдске. — Да ли је ту г. М...? — Ја сам. Шта желите ? — Имате једну карту од г. Л. — Молим. Г. М. узе коверат, оцепи крајичак, извуче »посетницу« и поче читати. »Драги М. »Сутра ми је илаћање менице. Требам у овај мах 150 динара. Молим те, пошљи ми по овоме моме званичнику г. НиКиФору Мојсиловићу ову суму. Због хитнлх нослова не могу лично доћи до тебе." Твој искрени Л. N6 /Гвоја декларација дошла. <( Г. М. преврну »визит-карту.« На њој лепо наштампано цело име и презиме његовог личног пријатеља. Сумње нема, јер је и рукопис исправан. — Изволте 150 динара у банкама, рече трговац М. и иоздравите много г. Л. — Хвала, поздравићу. Збогом ! — Збогом ! И Драгутин — оде. Наравно, да је трговац М. доцније дувао у песницу, јер је видео да је преварен, ал' се никако није могао опоменути тачног описа ове препредене варалице. Као шго се види, Драгутин је збиља по своме уобичајеноме начину уловио једну добру муву. Ми ћемо овде одмах напоменути, да је ова варалица имала своје јатаке, којима је нродавала еспапе до којих је иутем преваре долазила. То су махом ситничари и омањи бакали. Разуме се, да је овим „поштеним трговцима« давао Драгутин добар процент, јер и он није у »своју« трговину ништа уложио. Он је и са телеграФским бланкетима правио употребу и долазио до новаца. Како је до тих бланкета долазио, није се могло сазнати, пошто му се траг загубио. Удовица Д. имала је сина преко на наукама. То је Драгутин знао.

Једнога дана дође код ње и представи јој се као друг њенога сина. — Баш јуче, телеграФише ми Марко, и моли ме, да се код вас свратим. Сутра полазим тамо. Знате, осуство ми је истекло, а и отац наваљује да не дангубим. — А чији си синко? — Н. пуковиика у пенсији. — Тако ! Да си жив и здрав. А шта ти телеграФира мој Марко ? — Знате, ђачка посла. Г1ара . . . И он пружи депешу госпођи Д. Госпођа чита: »Славољубу Јанковићу, студенту Београд. »Сврати код моје мајке, и узми од ње 200 динара. Обећала ми је послати још пре 10 дана . . . Нужно ми ,јеЛ »Марко.« —• Јес, јес, вајкаше се госпоЈ)а Д. Слатко моје чедо, требала сам му послати још пре 10 дана, ал' пусто нисам имала кога да ми то на пошти сврши. Но хвала Богу, кад си ти овде. Ево, сад ћу ти дати новац па му предај и млого га поздрави од мене. Сирото моје дете, знам како му је у туђини без новаца . . . И ту се добра госпо1)а заплака. Драгутин примивши новце, љубазно се опрости од госпође Д. и оде мислећи путем, како је и овом приликом уловио једну добру мгуву, пошто је госпођа Д. доброг стања а и добру пенсију прима. Сем Марка нема нигде никога ....

Ето, тако Драгутин ради. О њему би се имало млого причати, но и ово је доста. У Београду се већ од дужег времена не виђа. Љуби нареднику »пуче срце 1( за њим. Ко зна где је сада? Можда у каквој »Лепој глави« кроји планове за »будуће (( своје операције? Полиција нека добро припази на ову »тицу«, јер може скоро опет амо долетети.

ИЗ 0ТРАН0Г 0БЕТА

Вешта крађа, практикована је ово дана, у Бечу. Неки младић без занимања, наручи себи капу код кројача онаку као што је носе писмоноше, па се онда натовари са неким пакетићима и зађе по кућама да ове раздаје као да су дошли поштом. Он је пре тога, на тим пакетима означио тачно адресу, куд их ваља однети и цене које треба платити у натач. (пернахнаме.) Ири томе није ишао самим атресантима, јер бих одмах био ухваћен, него њиховим слугама и овима предавао пакете, наплаћујући од њих поштарину. И не слутећи да ту има какве нреваре, пакети су свуда примани као прави поштански пакети. Кад су доцније отварани нађене су у њима само крпе и ствари без икакве вредности. Београд напредује. Може и наше трговце једног дана да посети какав писмоноша. Модерно шверцовање дувана. — Француским царинским чиновницима не давно, пало је у очи, како се од неког времена у Паризу испраћају млого дрвених коња, који су тако удешени, да се деца на њима могу љуљати ; изгледаше да су сва париска деца добила манију за те коње. Кад им се најиосле то досади, посумњаше да неће ту бити какве иреваре, па једног лепог дана узму једног од ових коња те га разлупају. И гле, — заман нису посумњали, јер у коњу нађоше