Policijski glasnik

104

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 13

Чекао је и — надао се. Није весели поп знао, да и нада вара. Одговорено му је лз Београда, да је новац нримљен; да ствар тече својим током, и да је ступио у споразум са конзулом, који је обећао, да ће са своје стране све учинити, да се поп Кузман што пре ропства ослободи. Г1оп С. весео, на би чисто од радости полетео. Изгрлио би цео свет, јер је исиунио своју дужност према брату своме. После кратког времена, добије из Београда од тога младића опет депешу у којој му тражи 200 динара. Шта ће сад да ради јадан поп? Новаца нема, а иочео је да ради на ослобођењу свога брата. На брзо скунатори 100 динара и пошље му с напоменом, да нема новаца и да је једва и то скргшо. Младић му се јави. Заблагодари му иа новцу и утврђиваше га у уверењу, да ће се ствар свршити, како се само пожелети може И поред свега тога поп С. још му вероваше. Он се држаше оне свете, еванђелске истине: твоја ће те вера спасти. Дакле, он је веровао, чекао и надао се. Мислио је, да учини све, колико је могао да учини, па је држао, да ће младић опет са своје стране учинити оно, што је обећао, пошто је и своју „часну® реч задао. Ал' није тако било. И ту се поп С. у нади својој преварио... Једнога дана, седи пон С. са неким својим пријатељем из В. и разговара се. У ид њихова разговора стиже му овака депеша из Београда : »Пошљите одмах 400 динара. Спремам се за Цариград да доведем попа Кузмана".... Поп С'. занемио од чуда. — Онет паре, једва промуца. — Кб ти то тражи парв-? упита га пријатељ из В. Поп С. потанко му исприча целу ствар. — Мени се чини, да је то нека варалица, рече пријатељ и набра обрве. —• Ама није брате, но проклети Турци требају много бакшиша... — Иди Бога ти, какви бакшиши. Ево, ја би се смео кладити, да си ти жртва једне преиредене варалице. И знај, да ћу те о томе још данас уверити. — Како ? — Упитаћемо конзула турског, па ћемо видети с ким посла имамо. Ако конзул потврдп да је то лице заиста учитељ љегове деце, онда си ти у праву... — Добро, иристајем. Сад хајдемо у В. Ти иди у телеграф и ношљи депегау турском конзулу, а ја ћу по чаршији да скупим паре те да и овџх 400 динара пошљем, ако конзул одговори, да је он заиста учитељ љегове деце... Ах, како би волео да се ти вараш драги пријатељу, рече узбуђено попа. И оба одоше у В. Поп за паре а љегов пријатељ у телеграфску штацију. Није прошло ни добра но сата, а депеша стиже из Београда. То је из турског посланства. »Лице за које питате по све је непознато«. Тако је гласио одговор. Сад је тек видео сирома попа с киме је посла имао. Сад је тек видео, да га је тај младић варао и вешто му мамио новац за своју корист. О томе је одмах била извештена београдска иолиција, а на име, члан кварта теразијског. После те депеше, настала је врло занимљива сцена у иошти београдској. До прозора »Упутничког телеграФског оделења", стоји један млад човек. Распитује, да ли је за њега стигла из В. каква телеграФска упутница од 400 динара. Чиновник поштарски прегледа упутнице и разгледа их. Човек с напрегнутом иажњом прати покрете чиновника и очекује, да му упутницу преда. •— Одакле велите, да очекујете депешу? — Из В. — Ваше име ? —~ Никола Милојевић... —■ У име закона, пођите напред, рече полицијски писар, који са жандармима изађе из оне ограде упутничког оделења. Лисац је дакле долијао. То беше главом оиет овај Никола Милојевић, ова варалица, овај талентирани предизач туђе тековине... Видите ли само како је вегат и препреден. Сазнао

од људп за поиа С. и његовога брата, па је већ скројио план, како ће га опљачкати.* Тамо ђак -ФилосоФ, онамо повереник краљице Наталије, иосле секретар министарства Финансије, а овде учитељ српски из Маћедоније, мученик за идеју Српства, роб у турској тврђави и учитељ деце турскога конзула у Београду. Заиста, ретка варалица; редак ексемплар одважностн, лукавства и препредености. Мислите да је са овим свршено. Не, није. Његова су недела велика, и ми ћемо их редом саопштавати нашим читаоцима, јер »јаком иду Мара и сватови«. (нАСТАВИЋЕ СЕ). ИЗ ПОЛИЦИЈОКОГ АЛБУМА. Стеван Јовановик, звани „Пишта", лопов и коцкар. »Пишта«, »Шобота« , »Шубаран« , „Бакалче«, »Бенга«, »Баба Јула«, »Нигаличе«, »Штиглиц«, »Чоне«, »Луди«, »Ћорнида«, »Јагодинче«, »Црни«, браћа »Сакошани« све су то дечаци испод 20 година, а готово су сви барем једном били судски осуђивани. О њиховим иступним осудама: за крађе, преваре и скитњу, немогуће је ухватити тачног рачуна. Књиге за увођење иступно кажњених лица, махом су испуњене њиховим именима. Ваљда нема ни једног полицијског чиновника у Београду, па и старијег жандарма, који их не познаје. Они представљају омладину »шатравачку« ; они су у правоме смислу »деца — робијаши«. Некима од њих изнели смо слике, а осталима пзнећемо у доцнијим бројевима, сада пак да се зауставимо на овоме »Пишти«-. , Стеван Јовановић, звани »Пишта«, родом је из Београда, стар је 15 година, средњег расга, сувоњав, граорастих очију, затубаста носа, плав у опгате. На левом образу, готово на средини, има омањи младеж. »Пишта« је свршио 4 разреда основне школе и 1 разред гимназије. Веома је бистар и слободан. Неко време учио је занат коларски, али га је, за своју несрећу, напустио. Од своје 12-те године не избија из затвора. Било је случајева, да су га из јутра пустили из затвора, а већ у вече, тога истог дана, он је опет дотериван. Предузимата су сва могућа средства да се поправи, али је било без успеха. Године 1895. пресудом првостеп. суда за град Београд № 12450 осуђен је на месец дана затвора за крађе, извршене Кости Николићу трговцу и СоФронију Јовановићу лимару овд. Од тог доба није судски осуђиван, али је у толико више иступно кажњаван због омањих крађа. У последње време норед крађа, отпочео је трговати и са лажним прстењем, али је лоше среће био, јер га 15. тек. мес. ухвате и осуде на 10 дана затвора. Ну, ни овај затвор, без сумње, неће на њега ништа утицати. Он ће и даље остати какав је и био, јер су «е у њему развијале клице неваљалства . јога у раним његовим годинама. Кад би и ми имали какав „Х^ап^загћеИ-Ап^аН;« (завод за скитнице и мале крадљивце), можда би од »Пиште« и осталих љеговиХ другова, које поменусмо, могли ностати поштени и вредни грађани, — али овако, ко зна шта ће битн од њих? * Г. С... кад је прочитао у. натем лиоту биографију ово варалице, посдао нам је за овај догађај податке и олику Николину, коју му је као «пријатељ» (наравно за 400 динара) дао «за вечиту успомену... в Сем ових података, ми црпимо грађу за његову исцрпну биограФију и из званичних актД, која нам је Управа града Београда етавила на расположење. За ово дело, суд је Николу осудио само на 6 месеци затвора...