Policijski glasnik

БРОЈ 48

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

373

а који је уговор закључно овај дрски пустолов — написао и брачни уговор између гроФа Салма и младе баронице Ратзамхаузенове, и још истога дана извршило се и црквено венчање младога пара. Младожења је навео за узрок, што је хитао да се та ствар на брзу руку сврши, своју дужност, што мора што пре да путује у Париз, те да се тамо представи. регенту Филипу Орлеанском, који га је наименовао за власника славнога Коуа1-А1васе пука. У томе су прошле и оне четири недеље, које је бесни хајдучка вођа, одредио правоме грофу Салму, обвезав га да за то време ћути. ГроФ Салм, коме је »Јегуља к све однео, што је код себе имао, добавио је други пасош, одело и новац, и пошто је ослобођен заклетве, коју је дао разбојничком вођи, написао писмо барону Ратзамхаузену, у коме му саопшти цео свој доживљај, додајући, да ће он сада поКи на пут к њему, да намеравани посао сврше. Разуме се да је ово барона запрепастило. Он показа своме зету то чудновато писмо, које је дошло сутра дан по венчању. »Јегуља« са својом обичном безобразном присебношћу, саветова барону, да сачека долазак те варалице — како он назва правога грофа Салма — и тада ће се објаснити цела та ствар. Барон послуша зетов савет и чекаше са нестрпљењем долазак грофов. ( свршитч.е се)

ИЗ ОТРАНОГ ОВЕТА Руске колоније за осуђенике. — Ево, како се Др. Венијамин Ховард изражава у „Тајмсу® о својим студијама, које је чинио на томе пољу: »Посетио сам све затворе од Петрограда до великог дела Сибира; пратио сам читаве поворке прогнатих кроз улпце, испитивао сам барке, којима су их превозили преко река, и ту сам имао прилике, да се са многим осуђеницима разговарам. Стотинама миља иратио сам и посматрао читаве чете осуђеника, да бих само добро уочио, како се поступа са њима. 1< »Што се тиче продуктивнога рада,® наставља поменути, „то је руски систем казне потпуно добар и вредан подражавања, а у погледу на његово извршење, он је за одбацивање; јер је на терету чиновника. Од свега, што се може најгоре наћи у Сибирији, налази се у Сагалијену." Упоређујући судбину осуђеника у Сибиру са судбином осуђеника пругих држава, напомиње Др. Ховард ово: »Искуство ми је показало у том погдеду, да поступање с осуђеником највише зависи од њега самога. После двогодишњег затвора, а после трогодишњег до петогодишњег његовог бављења у Сибиру не смета му баш ништа, те да у извесним геограФским границама постане слободан човек у потпуном смислу те речи. Та се околност показала као врло благотворна, изузимајући неке случајеве. Из Сагалијена је Фактично немогућно побећи; тамо се не прави разлика између политичких криваца и зликоваца — обојица живе у Сагалијену са својим породицама, сваки у својој лепо сазиданој кућици, која има често и четири собе, предсобље и башту ! Па шта би и могли више захтевати? То је острво настањено великим делом убицама и другим великим злочинцима. Они раде мирно по својим добрима, и иду по улицама као са свим слободни људи. Ако се оде у биро за затворенике, видеће се тамо читав низ писаћих столова, за којима пишу људи, тако, да човек помисли, да је у каквој великој државној канцеларији, где су сами државни чиновници; али овде није тај случај — сви су писари зликовци. Место да су руски осуђеници велики терет на државној благајни, они су делом извор прихода. Радови. осуђеника допринели су, те је влада добила једно острво, по дужини као Енглеска, које пре није било обрађивано ни на једном квадратном метру, и само сибирским осуђеницима треба захвалити, што се могло почети грађење транссибирске жед>езнице, сбог чега цео свет завиди Русији." — »Главна поука, која се може извести из тога система," завршујеДр. Ховард »састоји се у томе, да радови осуђеника могу бити извор државних прихода, ако се свакоме осуђенику допусти, да ради оно, чему он тежи, те тако не кошта систем казне толике грдне милионе. На тај начин не губе осуђеници са свим частољубље, и често дају наде, да ће постати корисни чланови човечанства. У енгле.ском и другим системима резултат Је са свим супротан. Зликовци се натерују на са свим бескорисне по-

слове, те им се порађа у души жеђ за осветом, те се казном не поправљају, већ постају сталии зликовци, који једва чекају последњи дан издржавања затвора, те да изврше какав нов злочин. Прев. Доб. ВЕЛЕШКА Друштво за отпуштене робијаше у Верлину, које стоји под заштитом самога Цара, имало је ономад годишњи скуп, који је био многобројно посећен. На скупу јебило и госпођа. Говорили су Др. Шторке, касацијони судија, Др. Вирт, саветник, и Др. А.шрост, судија. Овај последњи држао је и предавање: о друштву за оттуштене робијаше у Енглеској

ИЗ ПОЖЦИЈСКОГ АЛБУМА, Јосиф Поповић — „Инжињер" варалицц и лопов. У једној пивници на Теразијама, долази редовно свако вече за један сто на пиво десетак другова. Све су то млађи људи, чиновници разних београдских надлештава, који се после дневног рада у канцеларијама састају овде да по један сат проћаскају и прошале. Било је, наравно, да се као млади људи почешће и задиркују. И овога пута беху сви на окупу. Г. Ј. инжињер, отпоче први пецкањем и задиркиваше полицијске чиновнике: — Море шта се ви правите, да сте нека Богом дана власт, кад вас има свакојаких, — и ту поче да ређао мање испаде што су их неки полиц. чиновници починили. — Шта кажеш ? унесе му се у лице један полицајац — Ха, ха, ха... Бар међу нама нема ординарних лопова, као што је у вашем колегијуму ! — Шта ће сад бити! помислисмо ми остали, и нетремице очекивасмо како ће се ово свршити. — Јест, ваш један колега, даиас је затворен за опасну крађу, извршену на најординарнији начин. — Хи, хи, хи... Ха, ха, ха!... осу се заједљив смех у целом друштву. —• Зар инжињер извршио опасну крађу! реЈ1е један из друштва и кресну оком на полидајца. Ч — Их, и ти баш онако јуначки одвали — речб један новинар. — Рђав вам је виц господо —- рече инжињер мало љутито. — То и не личи на истину.... — Јест, јест, окром шале. Данас је кварт врачарски спровео Управи једног неготинског инжињера, који је под ислеђењем за опасиу крађу. На тако категоричко тврђење полицајчево, било их је који су поверовали, али већина је сматрала за добру досетку, која је и.мала да дирне инжињера у .његов »еснаФски" понос. У целој овој ствари ово је било истинито: Јосиф Поповић, чију слику доносимо. и о коме је била реч у друштву, нити је кадгод учио технику, нити је, разуме се, икада био инжењер. То је једна обична варалица, која се годинама протурала кроз свет. Прошао је свима балканским државама и Аустро-Угарску, лажући и варајући. Мењао је сто занимања: час је био виршлер, час сензал неког страног друштва за експлоатисање српских шума, а у последње време живео је у Неготину и по околини код сељака, представљао се као приватни инжињер, премеравајући им земљншге за убаштинење .