Policijski glasnik

БРОЈ 41

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

319

сатански план. Не желећи да има посла са полипијом, науми да се послужи Жаном као оружјем. Она му је била потпуно одана и могла је послужити као оруђе. У четвртак. 4 октобра у вече, заједно са Шаном дође у тај завод где је био сигуран да ће срести Жермену. Она је ту одиста била. Водећи Жану Мишо испод руке, он је доведе до Жермене Левагалес. Када је ова видела човека није се освете толико плашила, хтеде побећи, али немаде времена. Њен некадашњи љубавник дохвати је за раме : — Остани! нареди јој. Престрављена, она остаде непомична и нема. Затим се »Биби* окрете Жани Мишо и рече јој: — Представљам ти моју бившу. Моћи ћеш је познати. Надам се да ти неће измаћи. Ако ти њу не убијеш, ја ћу тебе убити. Жана и Жермена нису се никада виделе. Само измењаше погледе пуне мржње. После тога трагичнога представљања певачица се реши да проведе ноћ код пријатељице која је била са њом, на булевар Рошешуар. Око један час изјутра она изиђе са својом пријатељицом. Без икакве препреке дођоше до стана, уђоше у кућу не сумњајући да их је Жана пратила и да је ушла са њима у капију. Тек што је Жермена прешла неколико степеница, Жана се у мраку устреми на њу, и оним истим стилетом убоде своју супарницу у главу. Лако рањена, Жермена скочи на своју непријатељицу, дохвати је за грло и успе да јој отме крвав стилет. Затим обори Жану, метну јој колено на груди и бесно је поче бости док ова није престала дисати. На ларму пробуђени укућани дотрчаше, и ухватише Жермену Левагелес, која је расплетене косе, манита погледа, крвавога лица, руку, одела, витлала стилетом и смејала се лудим смејом. Жану, потпуно без свести, однеше у болницу Ларибоазијер; веома мало наде има да ће остати жива после страховитих рана којима је покривена. Жермена је одмах затворена и све у плачу, испричала и признала све. Лепи »Биби <( је нестао.

ЗЛОЧИН И КАЗНА РОМАН Ф. М. ДОСТОЈЕВС^ОГА 71 — Промислите се, мадмоазел, поче он строго, још једнако као обавештавајући, — размислите, ја сам вољан да вам још времена дадем на размишљање. Изволите видети ово: кад ја и не би био тако уверен, разуме се, ја, поред свог искуства, не би се ни усудио да вас правце окривљујем; јер за сличну оптужбу, непосредну и јавну, или пак само погрешну, ја сам. у неком смислу, одговоран сам. Знам ја то. Јутрос размених за своје потребе неколико хартија са пет постотака, у номиналној суми гри хиљаде рубаља. Рачун сам записао у бележник. Кад сам дошао кући, узмем да пребројим новце сведок ми је Андреја Семјоновић, — и, пребројавши две хиљаде триста рубаља, оставим их у бележник, а бележник у побочни џеп на капуту. На столу остаде око пет стотина рубаља у новчаницама, а међу њима три по сто рубаља. У том тренутку дођосте ви (на мој позив), — и за све време били сте необично збуњени тако, да сте трипут, усред разговора устајали и хитали, нешто, да одете, премда наш разговор још не беше свршен. Андреја Семјоновић може све то да потврди, Веровати је, да ви сами, мадмоазел, нећете одрећи да потврдите и изјавите да сам вас ја звао преко Андреје Семјоновића, једино зато само, да се с вама поразговарам о сиромашном и беспомоћном стању ваше сроднице, Катарине Ивановне (код које нисам могао доћи на даћу), и о томе, како би корисно било да се у њену корист приреди лутрија, или да се покупе добровољни прилози, и тако што. Ви сте ми захвалили, чак сте и заплакали (ја причам све онако, како је било ; прво, с тога, да вас на све подсетим, а друго, с тога, да вам покажем да се из мог сећања ни једна ни најмања црта није утрла). Затим сам узео са стола папир од десет рубаља и подарио вам, од своје стране, у корист ваше сроднице, и као прву помоћ. Све

је то видео Андреја Семјоновић. Затим, ја сам вас отпратио до врата, — ви бесте све једнако у оној забуни, — поспе чега, оставши сам са Андрејом Семјоновићем, и поразговаравши с њиме десетак минута, он, Андреја Семјововић, изиђе, а ја се понова вратим столу, на коме беху новци, у намери, да их иребројане оставим оделито, као што сам и раније намислио. На моје чудо и запрепашћење, једне стотинарке између осталих не беше. Па сад изволите оценити: осумњичити Андреју Семјоновића ја већ никако не могу; чак ме је стид и да то помислим. Преварити се у бројању такође не могу, јер на минут пре вашег доласка, кад сам свршио рачунање нађем да је сума тачна. Признајте и сами, да, сећајући се ваше збуњености, журбе да одете, што сте неколико времена своје руке на столу држали; узевши, напослетку у обзир ваш друштвени положај и навике с њиме у вези. — ириморан сам био да останем при сумњи, — свакако сумњи опорој, али, — праведној! Додајем још и понављам: да, и мимо свеколике моје очевидне уверености, ја разумем да у овој мојој оптужби постоји нека за мене опасност. Али као што видите, ја не стојим залуду, ја сам устао, и да вам кажем зашто: једино зато, госпођице, једино зато, што сте показали најцрњу незахвалност! Како то? Та ја сам вас позвао у интересу ојађене сроднице ваше, та ја сам вам пружио по могућству своме десет рубаља, а ви пак, још онога часа, враћате ми све то оваким поступком! Не, то већ није лепо! Ту треба лекција. Размисслите само; и не само то, него вас као прави пријатељ молим (јер бољег пријатеља ви имати не можете у овом тренутку), сетите се! Иначе бићу неумољив! Е, дакле? — Ја ништа нисам од вас узела, прошапће Соња у страху, — ви сте меии дали ових десет рубаља, ево вам Соња извуче из џепа мараму, нађе завезак, одреши га, извади десетицу и пружи руку Лужину — А оних осталих сто рубаља ви баш не признајете? прекорчо и наваљујући рече он, и не узе хартију. Соња се обазре. Сви су је посматрали тако страшно, ужасно, строго, подсмешљиво, злобно. Она погледа на Раскољњикова... Он стајаше до зида, скрштених руку, и пламеним погледом посматрао је. — 0, Боже отме се Соњи. — Амалија Ивановна, ово треба јавити полицији, а после, молим вас најпбкорније, пошљите међутим и по вратара, тихо шта више и пријатно рече Лужин. — Гот дер бармхерциге! ја сам и знала, да је она крао! пљесну рукама Амалија Ивановна. — Ви сте и знали ? прихвати Лужин. — Мора бити, да сте и пре овога имали бар каквог основа да тако закључите. Молим вас, поштована Амалија Ивановна, упамтите ваше речи, које сте, уосталом, пред сведоцима изрекли. Са свих страна се одједном диже гЛасан говор. Све се ускомешало. — Ка-а-ако! наједном узвикну Катарина Ивановна, досетивши се у чему је ствар, па чисто слете Лужину, — Како ? Ви њу окривљујете за крађу? Соњу зар? Јао, подлаци, подлаци! Па припаде Соњи, и својим сухим рукама загрли је, као да је у тисак метнула. — Соња! Како си смела од њега узети десет рубаља! 0, ала си глупа! Дај овамо ! Дај одмах тих десет рубаља, — на! Прихвати од Соње банку, згужва је у рукама, замахне и баци је право њему у лице. Куглица га удари по очима и падне на патос. Амалија Ивановна полети да новац подигне. Петар се Петровић ражљути. — Држите ту полуделу! завиче он. На вратима се у том тренутку, поред Лебезјатњикова, појавише још неколико лица, међу њима загледаху унутра и обе дошавше даме. — Како? Полуделу? Јесам ли то ја? Буда-ало! цикну Катарина Ивановна. — Сам си лудак, ниски човек! Соња, Соња да узме његов новац! Зар Соња крадљивица! Лудаче, још ће и теби дати новаца! Катарина Ивановна се хистерично засмеја. — Јесте ли видели ви лудака? окреће се она и пита на све стране, свакоме показујући на Лужина. — Шта и ти? — намах опази она газдарицу, — и ти још овде, кобасичарко, потврђујеш да је она „крао", ти, проста пруска кокошја ного у кринолину !