Policijski glasnik

350

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 45

за секретара прве класе начелства округа рудничког, Јован Јовановић, начелник треће класе среза качерског, округа рудничког. по потреби службе; за ванредног секретара друге класе начелства округа нишког, а да врши дужност начелника среза моравског, истог округа и прима плату из плате овога, Љубомир Рајић, секретар друге класе начелства округа моравског, по потреби службе; за ванредног секретара друге класе начелства округа крагујевачког, а да врши дужност начелника среза лепеничког, истог округа, и прима плату из плате овога, Драгољуб Миливојевић, секретар друге класе начелства округа крајинског, по потреби службе; за секретара друге класе начелства округа крајинског др. Владислав Богдановић, секретар исте класе начелства округа пожаревачког, по потреби службе, но без права на накнаду путног и селидбеног трошка. Из канцеларије Минпстарства Унутрашњих Дела 1. новембра 1901. године П№ 26-339. у Београду.

СТРУЧНИ И НАУЧНИ ДЕО

НЕКОЛИКО НАПОМЕНА 0 ОРГДНИЗДЦИЈИ ОПШТИН. ВЛЛСТИ 0 0БЗИР0М НД НДЛЕЛО С&МОУПРЛВЕ Кроз кратко време претресаће се у Народној Скупштини и пројект закона о општинама. У чл. 97. Земаљског Устава предвиђено је, да се »да се општине у својим чисто унутарњим пословима уређују по начелу самоуправном«, и том начелу треба дати израза, наравно, на законодавној основи. Какав је смисао и обим самоуправе, устав није одредио ни у најелементарнијем обележју онога појма, који би начело самоуправе изражавао. Уставни текст ограничио се само на повлачење општих граница, у којима принцип самоуправе може да буде примењен; али, у обележавање његове битне садржине, његових момената, без којих он, ни као политички ни као правни појам није могућан, устав није улазио. Другим речима, ван напомене, да се самоуправни режим може применити на чисто унутарње послове општинске, устав је све остало оставио законодавству. Због тога, улога законодавства, истина је тежа, али за непосредни, практични интерес ствари, за остварење саме установе, важнија. Законодавству је остављено да само одређује појам тога начела и да га по свом схватању и оцени проведе кроз организацију општинских власти. Ограничено само они обележјем, до кога допиру »чисто унутарњи послови«, законодавство може уносити у извођење начела самоуправе сву своју самосталност у појимању и оцени ствари. Оно није везано на уставној основи ни исписаном садржином, ни облицима, ни границама онога, што чини смисао начела самоуправе, или »чисто унутарњих односа". Тако на пример, начело, по коме се органи самоуправног режима, јављају искључиво по избору а не постављањем, спада у основна, типична обележја самоуправе. Како ће се овај избор практиковати, хоће ли, на пример кметове бирати грађани, или само овлашћени му представници, на пример оштинпски одборници, ствар је законодавства. Не би била неуставна ни једна ни друга практика. Можда је добра страна устава, што се у излагање појединих, ма и важнијих начела, није упуштао, остављајући законодавству одрешене руке, да мења практику и на основу ње уноси преиначења, која би се показала као најкориснија. Али, устав је огишао и даље, у колико је оставио потпуну слободу законодавству, да оно, можда из погрешног појимања ствари оштети и основне, битне моменте самоуправног принципа. Јер, и не спомињући ове моменте, не би се могло тврдити, да би законодавац уставом био спречен, да и само начело избора потпуно негира, ако би нашао, да то више одговара његовој оцени политике и права. Наравно, да не мислимо да ће се до такве практике доћи али, тек, хоћемо нарочито да наговестимо, колико много и управо све зависи од законодавства, хоћемо ли у исгини имати општинску власт. која би била исправно и с обзиром на начело самоуправе уре^ена. Већ из ових напомена, може се запазити, да је од велике важности имати колико толико пречишћено гледиште о при-

роди самоуправног начела, ако се хоће и да то начело буде у довољној мери и истински примењено и да се са његовом применом не оде даље, него што је устав одредио. Као год што би било умесно захтевати, да се у закон о устројству општинских власти унесе оно што нрипада општини као самоуправном телу, исто је толико умесно, па још и више, захтевати, да се преко тога не оде даље и да се не оштети оно што општини као самоуправној власти не припада, већ је саставни део државног права и надлежности државне власти. Ако би било тешкоће, очувати потпуно једну страну, а да се друга не повреди, ми ни мало не сумњамо у то, да би у том случају било и више корисно и више оправдано, наћи се на страни, која би захтевала чување целине државног права. И с политичког и правног гледишта државно право стоји над самоуправом, а већ и према важности и обиму јавних интереса, који припадају заштити државног права, не може бити речи о томе, да је оно много и важније и прече од самоуправног режима. Наравно, да је добро, кад су оба режима сређепа на јасној и одређеној осоови, која их разликује и дели, те да се, по могућству, сукоб њихова дејства не дешава, па је, због тога, за добру организацију општииских власти веома потребно, да се такво сређивање надлежности и опште организације једног и другог режима оствари. Али у практици није то питање лако извести, а сукоби су онда неминовни, кад се у томе, ма у колико, не успе. Тешкоћа је, пре свега, у томе, што још није довољно пречишћено: докле треба да иде појам самоуправног режима, па да он и корисно послужи државном режиму или управо да олакша и да припомогне остварење једног дела оних интереса, о којима је и држава позвана да води рачуна; докле ту надлежност треба распрострети, а да она ипак сачува обележје локалних интереса — самоуправне природе, а самим тим и самосталност, која самоуправном телу припада, за самоуправне, или, како наш устав вели, „за чисто унутарње послове општинске" - Треба ли дати ову самосталност у мери, која би потпуно искључила надзор државе као целине, ма да је ова позвана за сваки део своје области да се стара и да отклања сваки Факат који би јавни интерес штетио, па ма од кога тај Факат долазио; може ли се дати толика самосталност, која би искључењем надзорног учешћа државне власти омогућила злоупотребу на штету интереса оних грађана, према којима се самоупраВни режим практикује? Или, ако се и кад се већ мора оправдано практиковати надзор државе, докле може ићи такво право државе, па да се принцип самоуправе не оштети и да самоуправни режим може ипак самостално дејствовати. Сем тога, у колико стоји Факат, да се самоуправном режиму придаје у надлежност и један значајан део строго државног права, а не само »чисто унутарњи послови®, а у нас, управо тај део надлежиости и чини суштину задаће и службе општинских власти, — држави несумњиво припада право најширег надзора, јер, управо, то су послови који непосредно њој припадају, но које је она пренела на самоуправни режим на законској основи и из разлога, који су дитковале њене прилике и разлог њене законске организације. А кад већ она има то право, како ће га она изводити, па да зајемчи сав потребан успех у тој врсти службе оиштинских власти, а да не окрњи самосталност и важност општине као самоуправне власти. Овоме питању нарочито има места онда, кад ту т. зв. делегирану надлежонст практикују она иста лица, која престављају органе опшТинске самоуправе, као што је, на пример, у нас случај. Кад се већ држави морају оставити сва срества на расположењу, да општинска власт мора уредно вршити своју службу, а нарочито оне послове, који су од државе на њу пренети, а ти су послови и многобројнији и важпији; и кад она, због тога, у првом реду мора имати потпуно исправне и спремне органе, има ли онда право на збацивање или смењивање тих истих органа који °У УЈ е Д н0 представници самоуправне власти. Све ове тешкоће јасно казују, да је веома тешко у ирактици извести начело самоуправе на начин, који би зајемчио и успешан рад самоуправоог режима и потпуну самосталност и слободу према дра:авном режиму. Ове тешкоће у толико су веће за наше прилике, што држава нема у општини нарочитих својих органа за примену оног дела надлежности, који припада државном праву, а који је на законској основи пренет на општинске власти. Сем тога, без обзира на Факат, да ова надлежност готово и јесте ирави и највећи предмет службе општинских власти, у нас, ваља-да из претеране ревности за истицање и чување самоуправе, а можда толико исто из нера-