Policijski glasnik

ВРОЈ 46

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

359 -

развитак и спутавало и оно мало полета које су јој појединци с времена на време давали. По овоме уређењу, наша престоничка полиција нема јасно одређених атробуција, иити постоје границе н.ене надлежности или ненадлежности. Оваква каква је данас, она представља један конгломерат најразноврснијих дужносги и права. Са свим је природно, што се у овоме конгломерату, као и у сваком конгломерату у опште, мора лутати и нагађати, често пута о најобичнијим изворима. Неуређеност или боље да речемо неодређеност једна је од главних препрека правилном развитку и стварном напретку наше престоничке полиције. Ну и то није све. Наша жандармерија, која би по своме позиву и устројству требало да је орган чисто полициске власти, пре је војничка но полициска установа. Способност жандарма и њихових старешина не цени се по њиховом стручном полициском знању веК по разумевању војничке дисциплине и осталих војничких предмета. Полициске ствари долазе на последње место. Жандарм је дакле на првом месту војник, па онда орган сигурности. Као први изврстан је, као други врло је мало употребљив. 'Го с тога, што жандарме нико озбиљно не обучава у њиховим дужностима као органа сигурности, а ако се по некада и нађе који вреднији члан или писар па то отпочне са жандармима који су му дати ради службе, он увиђа, на крају крајева, да му је труд био излишан из простога разлога, што команда жандармерије, по својој вољи прима, отпушта и распоређује жандарме, те је, према томе, ништа не веже, да и оне обучене жандарме премести, и то по најчешКе у унутрашњост. Шта више поједини жандарми који су показивали и воље и дара за чисто полиц. службу, отпуштани су из жандармерије само с тога, што нису могли подесити своје војничко држање или да се јасније изразимо, за то што су их њихове војничке старешине нерадо гледале због пажње која им је указивана од стране полиц. чиновника. СеКамо се врло добро неколико случајева из ранијих година, гди је команда жандармерије навлаш отпустила неколико жандарма, које управа града Београда беше иредложила за одликовање или унаиређење због ревносне полициске службе. Шта више, поједини команданти жанд. ишли су тако далеко, да су од жандарма и њихових млађих старешина стварали нарочите сепаратне полиције, којима је главна дужност била, да контролишу рад полициских чиновника. Разуме се веК, да је од овога највише штетила служба. Далеко би нас одвело, кад би овде ређали све оно што у нрестоничкој полицији не ваља, па с тога Кемо се ограничити, да изнесемо само оно што би, по нашем мишљењу, требало учинити, да она постане ирестоничка полиција у правоме смислу те речи, а то је: 1., Одузети од ње извршења и пренети их на суд — установом судских извршитеља као што је то у другим напредним земљама. Ако се ово, из буди каквих разлога, не би могло учинити, онда да се извршна полиција са свим одвоји од праве полиције — установом извршног одсека, који је и раније постојао. Поред многобројних користи које би се овим одвајањем постигле, најважнија би, нема сумње, била та, што би и јавни кредит био много боље загарантован, а за то се давно опажала потреба. 2., Концентрисати са свим полицију сигурности у управи града Београда проширење круга ради досадањег кривичног одељења, или установом нарочитог одељења сигурности, каква одељења данас постоје готово у свима напреднијим државама. Персонал овог одељка, еманципован од осталих, често пута излишних полиц. послова, а нарочито од политичких ствари, имао би се искључиво старати о личној и имовној безбедности престоничких грађана, ступајући ради тога, у везу и са страним полицијама. Ово оделење ислеђавало би све злочине и преступе у престоници, те према томе, квартовима би остали само иступи који би им допуштали, да са много већим успехом и мањим персоналом но данас, обављају ГфвВеНТИВНу, редарСТВену И Санитетску полицију, као и да се старају о јавНОМ МОралу, 3. Образовати нарочиту жандармерију за престоницу, која би искључиво стојала под управником Београда, односно министром полиције, и чији би органи у вршењу службе били

еманциповани од свих могућих обзира. Пре него што би се ови жандарми употребили за службу, морали би се, бар за неколико месеци, упознати са истом. ради чега би се онет имала установати нарочита школа за њих, као и за све нове, који би доцније у жандармерију ступали, 4. Створити могућност добрим полиц. чиновницима да могу годинама, па и за сво време свога службовања остати у престоници, 5. Подићи, и то што пре, завод за поправку малолетних преступника, и 6. Образовати друштво за прихваћање и поправку отпуштених осуђеника. Све ово изложено је у најопштијим потезима и с тога је са свим нриродно да би се, пре остварења овога, морало много што шта изменити и уредити, а нарочито у погледу административне и политичке полиције, која би такође морала иостојати као засебни одељак. Тек после овога могла би наша престоничка полиција потпуно одговорити своме задатку, који би се онда састајао у томе: да предупређује злочине, преступе и иступе, да истражује њихове учиниоце, да бди над извршењем закона и судских одлука, да заштиЋује личност и имовину грађана, да одржава ред, да се стара о чистоти и да чува морал. Шгоје, ипоред свију изложених мана, наша ирестоничка полиција стално напредовала, има се захвалити с једне стране особинама нашег народа који је најмање склон на чињење прљавих казнимих дела, а с друге опет приликама у којима се наша престоница, односно њени грађани налазе. Треба знати да код нас нема ни анархизма ни пролетаријата, као и да сваки човек може, само ако хоће, зарадити себи на поштен начин парче хлеба. Али тако исто треба знати и то, да смо и ми на прагу великог социјалног преображаја, као и да ће анархисте скорим закуцати на наша врата: Зло ће бити, ако нас пролетери и анархисте затеку неспремне, а то је извесно, ако нам полиц. остане оваква каква је данас.... Ош ћаћеЂ аигеа аисИепсИ аисНа!

ПОУЧНО ЗАБАВНИ ДЕО НЕПОЗНАТЕ ЛЕШИНЕ (ив Горонових мемоара) (Наотавак) Навешћу сада о овом другом случају један убедљив пример. Пре неколико година; приликом истраживања, би нађена у Сени, на два сата од Париза, једна лешина сва чврсто стегнута платненим везама. Све се збило друкчије но у аФери Матленовој. Жандарми закључише, да имају пред собом извршен злочин и нека бедна скитница, позната као подозрива, би ухваћена. Како му је било немогуће да означи идентичност жртве, за убицу које је држан, пошто је никад није ни видео, задржаше га у засебној скривеној ћелији добрих месец дана, док једног дана случај не учини, да његова невиност изађе на видело. Имађах, по моме мишљењу, изврсну навику, да као шеФ полиције сигурности, с највећом пажњом читам рубрику »разно® у новинама, јер то су оне, које за сада замењују судски циркулар, за који ја рекламујем. Оне га, у осталом, замењују непотпуно, јер штампају само оно, што се њима допада. Ну ипак, пошто су оне, у одсуству сваког званичног циркулара, једино средство ради обавештења, — добар полицајац треба да их чита са највећом пажњом. У једном, дакле, листу бејах прочитао кратак извод приче о открићу увезане лешине и затварању бедног скитнице. На неколико дана после тога, паде ми у очи један извештај послат подручној ми полицији, у коме се говораше о нестанку једног поштеног грађанина париског. Нека кућна чуварка беше дошла код комесара дотичног кварта да јави, како је један од њених кирајџија, постарији нежењен човек, изашао једног јутра из куће, не поневши ни куФер ни ручни пртљаг, па се више није ни вратио.