Policijski glasnik

БРОЈ 12 и 13

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 101

је и цар Хозрије дао просто одерати своје војводе који нису имали успеха према непријатељу. Дерање коже било је јако раширено; у Турској је трлинја оно и по измаку средњега века. Тако су у Египту преступници или омрзнута лица живи дерани. У Риму нису знали за дерање а тако ни стари Германи нису га употребљавали; али у религиозним гоњењима поред других страшних призора, бивало је и дерања. Тако су 1655 г. неког Павла Гарнија, чим су га религиозни противници ухватили, одмах су му ископали оба ока; за тим су му одсекли мушки уд, метнули »у га у уста, и такз га показивали свима војницима и његовим пријатељима који су били заробљени. За тим су му живом одерали кожу с целог тела, расекли је на четири комада и разастрли је на ирозоре четири најодличније куће у Луцерну, и најзад још не са свим мртво тело раскомадали на четири комада." Други такав случај био је са браћом Тринс; обојицу ухвате кад су се молили богу и пошљу их у Луцерн, где их баце у најстрашнију тамницу. Ту су их нечувено мучили. После свих других мука одрежу тим несретницима кожу од рамена до лакта да је у кајишима висила; после им одеру кожу од лакта до шаке, после од кукова до колена и најзад од колена до стопала, и тако су у најужасиијим мукама испустили душе. Видно је да се ту није радило о казни него о бруталној смрти; хтели су тим да »реФормисане псе" врате правој религији хришћанске љубави, католицизму. И код других народа у већини случајева дерање је било више смртно мучење него казна. Такав један случај био је у Јерменској 1671 г. Један Персијанац заљубио се у једну пољску робињу и узвпси је до своје 13-те жене. Али Пољкиња није хтела да цени ту част него побегне од свога господина мужа. Овај је ухвати, свуче је голу, нареди да је вежу за крст и одеру јој кожу. Голо тело баце за тим на улицу а кожу одерану обеси он у куКи као опомену за друге своје жене. Да ли је тај Отело тиме више задобио љубав својих осталих 12 жена, не прича се, али му побегла није више ни једна. По неки пут су одерана тела везивали за крст ради застрашавања, да би их сваки могао видети. И у Прагу је 1509 г. 20 маја било једно дерање. Краљ Владислав IV дао је једног Чеха жива одерати, који је у хуситском устанку на њега пуцао. 6. Кидаве тсла на комаде. Кидање на комаде људског тела вршено је различно код појединих народа. Да је то ужасна суровост живо тело кидати на комаде, по себи се зна; ипак има три ступња те бестијалности а најужаснији је метод тестерисање људског тела. Још у Св. Писму помиње се та ужасна мученичка смрт. Пошто је Давид освојио град Рабу он, онда изведе становнике на поље, иеке исече тестерама, неке поубија гвозденим буџама а неке спали у цигљаним пећима. Тако је поступио са свима градовима деце Амонове. Нису увек употребљаване гвоздене тестере него чесго и дрвене. Туртулијан наводи да је пророк Исаија претестерисан дрвеном тестером. Како је то тестерисање вршено, не помиње се у тим причама и извештајима. По једном дрворезу Луке Кранаха, који је живео у 16 столећу, види се преступник свучен го, са ногама горе и рукама доле, утврђеним за два висока коца, и тело му тестере озго на доле на две једнаке половине. Наравно да та слика није поуздана, пошто он није био очевидац таког призора. Тестерисање је употребљавано код Турака па и код Римљана а по недге и у Немачкој Поглавито су хришћани, кад су их гонили имали да издрже ту страшну смрг и то показује да званично право није хтело да зна о том казненом с.реству, него да је оно увек било акат тиранске самовоље, наравно да је та грозна казна дошла у Европске земље са истока. У Персији су жртву везивали између две даске и заједно је с даскама уздуж тестерисали. Наравно да су при том морали узимати јаке гвоздене тестере, а то је било много згодније, јер тако тестерисање ишло је истина нешто спорије али сигурније, јер је тестера радила поузданије, него код млитавог тела самог. Пошто је тестерисање незгодан начин убијања, то није ни било много раширено. А за комадање тела било је још доста других срестава. А најпримитивније је срество оставити тај

посао природним снагама т. ј. кидање живим гранама. За то су бирали што еластичнија дрва, па онда савију врхове два дрвета једно другом и вежу их тако. За тим вежу преступнику по једну ногу за свако дрво, одреше нагло везу, којом су оба дрвета везана и дрва слободна раскину везанога за њих. И та страшна смрт пронађена је код Персијанаца. Код Грка који су ту казну знали сНбрћепЛотепа та је казна примењивана на браколомнике, а за тим је и правним путем вршена. И у Риму је она употребљавана, а свакојако је ту дошла из Грчке, те су је и ту нримењивали против браколомника. Прича се бар даје цар Аврелијан наредио да се на тај начин погуби један војник, за кога се доказало да је браколомник. Пошто је тај начин убијања био ужасан то су од њега много патили гоњени хришћани. (Наставиће се)

ПОУЧНО ЗАБАВНИ ДЕО У С Т Е П И од Максима Горког Ми смо били страховито рђаво расположени кад смо оставили Иерскоп, били смо гладни као курјаци, и због тога смо мрзели цео свет. За пуних дванаест часова узастопце, ми смо се упињали — употребљавајући све наше способности, сву нашу снагу која је могућна и која се може замислити — да украдемо или зарадимо нешто, и кад смо увидели да сви наши покушаји остају узалудни, ми се репшмо да идемо даље. Где? Шта мари ! — Даље То је било једнодушно решење и ми нисмо имали потребе да га искажемо; али ипак смо готови да на сваки начин идемо тим путем као што већ тако дуго корачамо овим животом. Сваки од нас знао је то, и ма да нико није изговорио гласно, то се лако читало у нашим очима, очима гладних људи, у којима је сијала мрачна ватра. Било нас је троје. Нисмо се одавна познавали; упознали смо се у Керзону, у једној крчми, на обали Дњепра, где нас је случај саставио. Један од нас био је војник жељезничког батаљона, затим бајаги технички радник на вастулској железници; то је био снажан човек, са риђом косом, очи му беху сиве и хладне. Говорио је немачки и познавао је у свима појединостима апсенички живот. Људи наше врсте не воле много да говоре о својој прошлости, и готово увек са разлогом. Ми смо један другоме привидно указивали поверење, али у дубини душе сумњали смо. Кад је, на пример, наш други пријатељ, неки мали и сув човек, са мршавим, готово увек стиснутим усницама и скептичким изгледом, говорио да је стари студент на Мооковском универзитету, нас двоје: војник и ја, примали смо то као истину. У ствари, нама је било сасвим свеједно,. да ли је био студент, полицијски агент, или прост лопов; нас се тицало само то, да је он, у тренутку кад смо се упознали био нама раван; трпео је глад као и хми, био је почаствован нарочитом пажњом варошке полиције, и сељаци су с њим поступали као са сумњивим. Као и ми, он је гајио против једних и других мржњу немоћне животиње, гоњене и гладне; као и ми, он је волео да сања о општој освети. У кратко, и по своме иоложају и по своме духовном стању, он је био од наших. После, несрећа најлакше спаја најсупротније природе, а ми смо били сигурни, да имамо права да се сматрамо за несрећне. Ја сам био трећи. Због моје скромности која ми је својствена још од раног детињства нећу вам говорити ништа о мојим врлинама, и пошто нећу да се покажем наиван, нећу вам говорити ни о мојим манама. Међутим, ја хоћу да наведем као прилог за моју будућу карактеристику, да сам држао од вајкада и да још сада себе држим за бољега од других. Дакле, ми изиђемо из Перскопа