Policijski glasnik

БРОЈ 20 и 21

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСИИК

СТРАНА 157

Он обећа, да ће у означени чао бити тачно на станици, за тим седе у кола и одвеза се, докле је Мајор Хикишима са Мистер С вифтом , отишао ка Фалијеру, који се већ беше спремио на пут, па онда на станицу. Господин Буртон, међутим, не одвеза се право у свој биро, већ прво у Лондонску банку. где је наплатио чек од 10000 Фуната, па за тим нареди кочијашу, да вози кући, где је на капији још једнако стајала Фирма : »Тома Буртон — банкарска и мењачка радња«. Дошавши у свој контоар, зовну он одмах свога најстаријег писара и рече му пријатељски: — Драги Линтоне, ево вам двеста Фуната. Са тим новцем исплатите сутра другог и трећег писара, као и Боба за три месеца у напред и откажите им одмах и службу у моје име — ево вам у осталом сведоџбе за те људе — па онда уредите сами моје књиге. Ми ћемо од првог маја завршити овај посао и отворити нову радњу, за коју ми требају боље снаге. С вама сам, пак, потпуно задовољан. Вас. ћу задржати, кад се будем с пута вратио, јер сад путујем на неколико дана у иностранство... Пошто је Мистер Буртон завршио седе опет у кола и похита на станицу где стиже на пет минута раније но што се воз кренуо. По подне били су Мајор Хикишима, проналазач Фалијер, Буртон и С вифт већ у Калеу, а у вече у Паризу. Пошто је госнодин Фалијер имао своју лабораторију у једном сеоцету, које је било три миље удаљено од Париза, одседоше те ноћи у Хотелу, пошто су се сви у соби Буртоловој добро поткрепили, где се при томе и јуначки гшло. Мистер С вифт пробудио се с главобољом; бацивши поглед на сахат виде, да је већ један сахат по подне. Брзо скочи, обуче се и похита доле портиру. Тамо је сазнао да су господин Мајор и господин Буртон још исте ноћи отпутовали, а господин Фалијер да је некуд отишао пре три сахата и обећао да ће се вратити ио подне у два сата. Када је и пола три прошло, а Фалијера нема да дође, господин С вифт поста нервозан, а на скоро постаде му све јасно. Брзо похита у телеграФ и јави своме компањону: Мајор и Буртон одавде са десет хиљада фуната уманли. Питајте јааанског аосланика: шта је у ствари? — СВИФТ.® После два сахата стиже одговор, због кога Мистер С впфт није у мало у несвест пао: »Све је лаж. Варалице треба гонити. Јави аолицији. Нелзон.« Господин С вифт беснио је од гнева и љутине. Јавио је догађај одмах полицији, телегра® је на, скоро играо на све четири стране света. Даље је С вифт обећао и награду за хватање ових варалица; полицији је пак дао и тачан огшс њихов — али све ништа! Бесан од љутине стиже на послетку у Лондон. Нареди, да се зовне најчувенији детектив, обећа му шаку злата ако Буртона ухвати и преда га у руке енглеским судовима. Мистер Клерк, тако се зваше та лондонска полицијска видра, иначе један од најбољих детектива, унгао је одмах у траг варалицама и сазнао је како је цела превара била удешена. Прво, у чему је у траг ушао, било је да је један прави јапански мајор учествовао у овој превари због дугова у којима је грцао и кога је Буртон добро платио. Он је и ФалсиФиковао иотпис ггослаииков и ударио правп печат на оном документу. Они стручњаци, »Фалмани« јаггански при пробама били су неки сиромашни јаиански раденици, који су случајно дошли у Лондон да продају своје домаће рукотворине. Онај »проналазак" такође је био превара, јер је она гомила дрва била упаљена ггомоћу електричне струје, чија се жица протезала чак до ноге »проналазача« Фалијера, који је стао ногом на жицу и тако изазвао „хемијски пренос ватре у даљину..." -к * * Било је нрошло нола године од тога догађаја. У једном мадридском хотелу првога ранга седела су на веранди два човека, у живом разговору. Они су се упознали пре три дана и изгледаше да један другог јако интересују.

— Дакле, ви сте већ пет година из Америке, Мистер Грине, — рече млађи од ове двојице, — зар никад гтисте имали чежње за завичајем ? — Верујте никад, Мистер Артуре. Ја овде имам свој посао и кад је човек у послу заборави на све. Ви не радите ништа..— О, не, — рече млађи Мистер Артур, обрнувши нроФил, са оштрим цртама у страну. — Путовање је такође извесан посао и задовољство, и пошто ми се ви допадате, ја. бих се радовао, ако би ме пратили. — То није могуће. — Али, молим вас, нећете се имати ни за шта брмнути. Ја сам богат... Проводили су се дивно у Мадриду а ишли су и у друге градове, при чему се доста трошило и бацало и на послетку стигоше у Валенцију. — Шта мислите Мистер Грине, — загшта једног дана, млађи, Мистер Артур, старијега, — како би било, да се једно после подне извеземо мало у шетњу на море? — О, за то баш немам ни мало воље. — Али, видите, како је диван даи; мора бити, да је славно на мору, поветарац ћарлија... — Не волим воду и обично се са таквих шетња враћам болестан... Мистер Артур куцну свога пријатеља смешећи се по рамену. — Та идите... ви... болесни!... Не причајте много, него хајдемо ! Господин Грин погледа и младога човека чисто узверено, иа онда рече мирно: — Мистер Артуре, ви сте красан човек; али ја не могу да идем с вама у шетњу на море. Јер, треба да знате, да овде у пристаништу има пуно енглеских бродова и за треиут ока могао бих сеод једном наћи на коме од њих, даиутујем у Енглеску. Видите, енглеска клима баш ми никако не прија, нарочито и за то, што би сте се ви од љубазног и пријатиог Мистер Артура тамо у Лондону претворили у непријатног и неумољивог Мистер Клерка, шеФа детектива... Али, шта вам је: да вам није зло?... Та испијмо још коју Флашу шампањера... која Фунта више на рачун господе банкара Нелзона и СвиФта не чини ништа!... Господин Клерк беше се прибрао. — Ви сте последњи лупеж, Буртоне! — рече он варалици, који се хладно за столом осмејкивао и који му равнодушно одговори : — Може бити ! Зи тим се диже, плати рачун у хотелу и отиутова за Мадрид. Превео: Ј. Б. М.

ИЗ СТРАН0ГА СВЕТА

Драма једне талијанске нринцесе. Изнећемо овде како у Риму причају за један сензациони случај покушаја самоубиства. Ту је сензацију изазвала млада кнегиња Беатрича Масимо, друга кћи инФанта Дон Карлоса и сестра романтичне доне Елвире Бурбоиске, која је побегла са сликаром Фонхијем. Та се драма одиграла пре подне. Висока стаса, елегантна плавуша скочила је са моста Систо у Тибар. На вику пролазника појурише неколико полицајаца на кеј, и са опасношћу живота скочише у Тибар, те им једва пође за руком да ухвате и на обалу изведу младу даму, коју су хаљине одржавале још на површини. Још у бесвесном стању одведоше непознату даму у болницу Сантосггирито. Ту је чуварке болничарке изнесоше из кола и однесоше на клинику. Ну лекарима не могаде поћи за руком да је склоне да се подвргне лекарском прегледу или бар да промени одело. Несрећница је иепрестано са сузама у очима молила, да је иусте да опет скочи у воду. Тек на питање нолиције мораде рећи, да је 28 годишња кнегиња Масимо, и изјави, да је на ова.ј корак навела љубо-