Policijski glasnik

(ЈТРАНА 82

му је и невеету отео. Дан претреса у суду био је одређен. Као најглавнији сведоци требало је да буду на суду господин Емило Милер и његова невеста. Ну ко не дође на претрес — баш ти најважнији сведоци. Месго њих, дође истражном судији из Сутамптона .једно писамце, чија је кратка садржина овако гласила: »Господин Емило Милер и госпођица Клара ШалкхаФтова најтоплије се препоручују господину искреном судији, иред свој полазак за Америку.® Кад је прочитао истражни судија ове ретке, лице му је помодрело од једа. Увидео је да су му две варалице најсрамније подвалиле. Кад је к томе догало, да је бранилац Карло Милер врло драстично изнео на суду дирљиву љубавну сцену пред самим истражним судијом, па је по том његов клијенат ослобођен из недостатка доказа, паде исгражни судија у озбиљну болест. Тек што је оздравио, доби опет из Сутамптона нисамце, и у њему једну карту. На овој је сгајало име: Карло Милер.

Сур шешир

Кад, најзад, дође ред на Пјера Дарта да мсирпча с/воју најзанимљивију путну успомену, он се прво дуго устезаше, а за тим, готово тајанствено, отпоче: — Беше већ протекло пуних 8 дана како се задржавах у Барселони и посведневно шетах булеварима »Рамбла«. То су највећи булевари у Барселони. Најбољи и највећи хотели, највеличанствеиије грађевине, народно позориште ; управ цео градски живот сконцетрисан је на њима. Кад кажем „цео градски живот«, онда под тим изразом подразумевам и масу личности из најнижих друштвених класа, па и гомилу просјака који се Ј на сваком кораку сусрећу, и који, но дрскости, ниуколико ие уступају бретањским просјацима. - Једно по подне маса света по тротоарима беше гушћа но обично. Доцније сам сазнао, да је овоме била узрок изненадна министарска криза, која се у Шпанији у велико сматра као јавна ствар, и у којој, с. тога, сви „ добри грађани к по дужности узимају учешћа. — Док сам ја, као странац, уживао у овом занимљивом комешању света, које се још увећа кад продавци новина отпочеше објављивати састав новог министарства, про.јури нагло поред мене једна мала и по све сиротно одевена десетогодишња, девојчица мало ме гурну у пролазу, а кад већ измаче на неколико корачаји иреда мном, окрете се и посла ми један пољубац врховима. својих прстију, после чега је нестаде у гомили. Ово је уобичајени знак малих просјакиња у Барселони. — Да. бих јој што уделио, маших се руком за новчаник који сам обично носио у десном џепу капута, и, на моје велико изненађење, опазих: — Да га тамо нема — повикасмо сви као у један глас.

ПОЛИЦШСКИ ГЛАСНИК

— Не. — Да у њему ништа нема. — Да је промењен. — Не, не. — Па шта онда? — Поред новчаника налазио се и један златан сат, који до тог тренутка не бејах никад видео, и чији ми изглед беше иотпуно непознат. Док смо се ми изненађено погледали, г. I [ј ер продужи : — Прво што ми је па.ЈЈ?) на памет, кад сам видео овај сат, била је иомисао: да сам га случајно, нехотично узео приликом неколико пријатељских посета које пре подне бејах учинио. Ради тога бацих одмах поглед на монограм који на поклопцу сата беше урезан, али се, ни после дугог размишљања, не могах опоменути ни једне познате личности чије би се име и презиме подударало са писменима из којих монограм беше састављен. Па каквим је, онда, случајем овај сат дошао у мој џеп? Је ли могуће да га је сам његов сопственик у великој расејаности погрешно сам спустио? На сваки начин тако је, закључио сам у себи само с тога, што ми је овај закључак изгледао најприроднији. 0 каквим тајанственостима, пак, нисам хтео ни да мислим, по што у натприродне силе никад нисам веровао. — Умирен брзо овим објашњењем, нродуклм шечњу, -\'»рдо решен да непознати ми сат предам још вечерас комесару полиције. Тискајући се кроз масу света, која је постајала све гушћа и гушћа, бејах већ и заборавио на догађај оа сатом, кад одједном. хотећи узети мараму из левог џепа капута, нађох у истом један новчаник, који ми беше исто тако непознат као и сат. То беше врло леп женски новчаник од парФимисане коже и са позлаћеним оквиром. У њему је било око 30 динара. Овога пута моје запрепашћење било је толико велико, да сам се одмах упутио комесару полиције. Уз пут, разуме се, размишљах о томе што ми се беше десило, али не могах доћи ни до каквог логичног зашвучка. — Задубљен у новине комесар ме површно саслуша, а по свршеном говору узе ми из руке сат и новчаник, баци их у једну кесу са натписом : » Изгубљени иредмети к и отпусти ме са једним по све неправилно изговореним »асЈшв® Покушах одмах да му објасним, како предмети које сам му предао не беху изгубљени, већ, на против, нађене и то под веома чудноватим околностима, али то би узалуд. Не хотећи ме ни саслушати г. комесар ме доста суровим тоном замоли да га оставим на миру. — Не остаде ми ништа друго, до да похитам и целу ствар оппшрно испричам једном свом пријатељу т , који ме саслушао, али не без чуђења, и на крају крајева, изјави да, се овако нешто не беше никад догодило ни њему лично, нити ма коме од његових познаника. * * — Сутра дан, као и обично, отишао сам у шетњу. На булеварима Рамбла било је исто тако много света као и прошлога дана. После шетње од '/ 4 часа осетих како

БРОЈ 10 и 11

ме једна рука лако скоро, неприметно додирну по десном џепу капута. Све је било у моменту и док сам се само окренуо, невидљиве руке већ беше нестало. — Узнемиреиост ме на мах обузе. Инстиктивна жеља да прегледам моје џепове с једне и страх да у њима опет не нађем какав сат или новчаник с друге стране, направише читав лом у мојим мислима. Не знам зашто, али ја скоро бејах убеђен, да овај мали додир руке стоји у тесној вези са јучерашњим догађајима. И на моју велику жалост нисам се преварио.... У додирнутом џеиу налазио се један пакет скупоцених медаљона. — Мало је требало па да видећи, ово, не изгубим одмах свест. У почетку просто не знађах шта да мислим, али ношто сам мало дошао себи, отпочех целу ствар посматратн са са свим другог гледишта. Ако ништа друго сад бар .знам, закључих у себи, да су предмети које сам у џеповима налазио тамо намерно били остављени. Ова извесност обарала је довољно све претпоставке о некој тајанствености и после дужег размишљања довело ме до једног новог и по моме мшлљењу најприроднијег закључка по коме је излазило: да сам ја био жртва или какве лепе шале или какве опасне замке. — Жртва шале! Али та би шала била врло глупа с обзиром на вредност остављаних предмета, и на могућност да из мог џепа буду украдени. Сем овога моје познаничке везе у Барцелони беху врло мале и кретаху се у најужем кругу неколицине озбиљних људи, који.ма озбиљност и положај никад не би допустили да улазе и у овакве шале. — Претпоставка о шали морала је, дакле, према овоме отпасти, те је тако, као једино и могућно остала она о иарочито удешаваној заседи. — Блиска опасноет коју, после овог закључка, почех осећати нагна ме да одмах идем у комесаријат, не обзирући се ни најмање на по све рђави јучерањи пријем. — Комесар и овога пута беше сав заузет новинама, али ме ипак радознало погледа приликом уласка у канцеларију. Покушах, у колико ми је знање шпањолског језика донуштало, да му што опшпрније опишем и јучерашњи и данашњи догађај, али ме комесар, судећи по слеган.у његових рамепа, није хтео разумети. У место сваког одговора, он позва свога еекретара који, погледајући ме, врло љубазно одмах изјавн: да сам, по свој прилици. оболео од клептоманије. Комесар је, како је изгледало, усвојио одмах ово мишљење. Хтедох протествовати, али ми они по све грубо наредише да ћутим. Тада настаде један тих разговор, нека врста објашњења између комесара и његовог секретара. Без сумње су расправљали питање о мом затварању. Најзад ми комесар рече доста оштрим гласом: — Идите, господине, и више никад не нреступите ова.ј праг. То је најбољи савет који вам могу датп. — Надао сам се, доиста, да за ово нећу имати ни потребе, али можете мислитн колико је било моје очајање када сам, још истог вечера, приликом свлачења одела нашао у капуту 10 новчаника н 5 сатова.