Policijski glasnik

СТРАНА 190

Г)Г\Ј«Ј хч п ~о

* * Тако сам се курталисао једне рђе од човека — доврши своје причање стари пензионисани капетан П. Голубац, 1904. год. н. Ђ- Ванић ЖЕНИЈДДНИ ПОДИЦДЈДЦ Д^ошз ^ГасоШо^ 7 I. Нестаие!! За тим смешећи се са пуно ггохотљива обећавања, додаде у себи: — Нек је носи ђаво, ништа она за то не губи од своје лепоте ; што се не би и ја користио: замолићу је да доведе једнога дана ту охолу пуру да се исповеда с њоме!... Читав скоро један сат страховита чекања за војвоткињу од Дамарта протече, а она није знала зашто се то толико отегло, док је епископ хелиополиски знао врло лепо узрок толиком чекању. Са неколико речи објасни он војводкињи оволико чекање: — Министар правде, рече јој, биће да је отишао пре тога, и војвоткиња је била принуђена послати да га дозову. Најзад и Марта сиђе да извести г-ђу Дамартову, да јој је омогућено да, сама може исказати своју молбу његовој екселенцији, и пречасни хелиополиски би умољен да је прати. Уведоше их у један мали салон на доњем боју, где је г. сенатор обично примао интимне визите. Нису дуго чекали, јер готово одмах министар уђе у пратњи госпође од Реји-Мирвал, која трчећи приђе, сва узбуђена, пуна милосрђа, и стишге руке војвоткињи, која то исто учини са ретким узбуђењем. — Како жалим, госпођо војвоткињо, што је за наше познанство повод овако тужан случај! рече тада госпођа од Реји. — Како сам вам захвална! госпођо војвоткињо , одговори несрећна мати, и она дотле тако јака, тако уздржљива, не могаше одолети и уздржати суза. Колевка племства Реји-Мирвала није било ни прво царство! они беху другодецембарски племићи. Тата Реји, како га зваху тада, беше позајмио у неврат пег милиона Принцу — Председнику, да би му умножио средства за извршење државног удара, а себи, тако, да искупи титулу војводе и место сенаторско, кад се буде та висока установа основала. Појмљиво је дакле, да племенито предграђе није било тако вољно отворити своје капије овим новодошлим јутрењацима, који су своју титулу извадили из крви од картеча на булевару Монмарту. Те је тако, рекавши јој в госпођо војвоткињо" госпођи од Реји, госпођа од Дамар-Конти, чије племићство и њено и мужа јој, траје још од првих дана монархије, сломи се сад и искрено се приближи. Преосвећени хелиополиски поштедио је јадну матер дане прича сама своју несрећу, него он сам то учини тако, да је необично заинтересовао министра.

— Не сме то да буде! одговори његова екселенција узбуђено, да се под владом Његова Величанства Императора деси такав један, злочин који се не може открити: уверен сам да ће кроз неколико тренутака г. државни заступник и члан сенског паркета бити овде... — Отац је Ангеран био тако добар отићи да их позове, упаде војвоткиња од Реји, улучив прилику објаснити дуго одсуствовање младог човека. — И — настави одмах министар — ја ћу им дати четрдесет и осам сати рока да ми пронађу и девојке и отимаче. Није се дуго чекало на споменуте личности; извештени од шеФа сигурности о ономе, што се тога вечера десило, почели оу већ били трагање и г. од Обервиља, највештији и најистрајнији од свију истражних судија, одређен да руководи овом истрагом, — ма да беше само једне полазне тачке и једнога правца — још не беше изашао из своје посаобине, у министарству правде и по свему изгледу, ту ће провести и ноћ да би био спреман за сваки случај. Минастар тада изјави госпођи од Дамар-Конти, да ће он овога часа поћи и сам у министарство правде са овом господом, да се споразуме са г. од Обервиља, управником полиције и шеФом сигурности, како би пронашли најпробитачније путеве и начине, да би се што је могућно пре дошло до циља. Госпођа од Дамарта пође полуутешена, готово убеђена толиким уверавањима, да ће се у брзо њена деца пронаћи. Епискои и отац Ангеран допратише је до куће и ту Селестен доби налог да одвезе оба оца до њихова манастира у Пасију. За време целога пута, који су чистокрвни коњи војводски, гоњени јутарњом хладноћом, прејурили за непун четвртсата, оба човека не прозборише међу се ни једне речи, као да је сваки одлучен не прекидати своје ћутање. ( наставиће се)

ПОУКЕ И ОБАВЕШТЕЊА Учињена су нам ова питања : I. «Буџетом ове општине, за прошлу годину, одређена је била плата члановима општиноког суда по 18 динара меоечно. Буџетом, пак, за ову 1904 год., који је одобрен решењем г. Миниотра Финансија од 19. маја гек. год. ПрБр. 3583, одређеиа је плата и то: члану благајнику 30, а другом члану 20 динара месечно. У току месеца јануара, Фебруара, марта и априла ове год. а то је док буџет за ову годину није био одобрен, сви издатци вршени су по прошлогодишњем буџету, сходно члану 6. закона о окружним , среским и општинским буџетима. Па пошто је члановима, ио овогодишњем буџету, одобрена већ плата, но што им је у току прва четири месеца издавато, то је сада настало иигање : да ли чланови имију ирава да и тај виилак ириме за ирва нетири месеца или не, тим пре, што су ови истп садањи чла-

нови, били и за све време од почетка ове године ? — На ово пигање одговарамо: У омислу чл. 4. закона о буџетима, одобрени буџет важи за целу годину, за коју је одобрен. Нрема овоме, одређена плата члновима такође важи за целу годину, без обзира на то, што су они у јануару, фебруару, марту и априлу, примали према прошлогодишњем буџету, јер је то чињено у смислу чл. 6. поменутога закона, и нод претпоставком, да ће миниотарство моћи и хтети редуцирати одобрену плату за ову годину. Међутим, кад је оно одобрило више, него шго је лане било, онда треба накнадпо издаги онај вишак. II. «Навле Јовановић, из Презевице, оженио се пре две године, и ушао у кућу своје жене Стојанке, јер он оам од имања није имао ништа. На крају друге године, Стојанка је умрла без наследника, јер се иије зародила, и Навле је остао на имању. Иако је Стојанка за живота презадужила имање, повериоци сада траже извршење, али Павле вели да се оно пе може узети у попис по што он на истоме живи , а њему се као земљоделцу, по §.4 71. грађ. суд. пост. не може узети у попис оно, што му закон штити. Моли се уредништво за потребно обавештење по овоме." — На ово питање одговарамо: У овом коректном случају, Павле не може бити наследник Стојанкиног имања ни по каквом основу, па чак ви уживалац, ако би му то оспорили, даљи наследници њени. Према томе, кад је ово имање презадужено, а иема непооредних законских наследиика, оно може бити предмет пописа и иродаје, иа зато се не треба ни оовртати на изјаве Павлове, већ узети имање у попио. Попис и продају не могу оспорити чак и оами даљи наследници Стојанкини , пошто се пз законог имања имају да наплате прво дугови, па тек оно, што преко исплате ових остане, преда њима у смиолу §. 490. грађ. зак. Овако стоји ствар док се Павле јавља у овој улози, како је престављено горњим питањем. Али ако би он био гестаментални наследник Стојанкин, па као такав остао и даље на имању њеном, онда би се могло изродити питање о значају §. 471. грађ. оуд. поступка, у коме случају власти могу учинити двоје : или да узму у попис имање и изложе га продаји, па да се тако судоким путем расправи ово питање, или да повериоца известе о немогућности наплате, па да он жалбом на вишу административну влаот изазове расправу овога питања, које је, овакако, спорно. Шга ће, пак, влаот изабрати од овога двога, завиои од оцене прилика и околности, у којима се цела ова радњаналази, и по томе јачегаправа једне или друге отране. III. „Сима Симић, из Низбрдице, био је земљоделац, али је пре две године почео радити трговачко-шпекулативне послове, па чак и код оуда протоколиоао своју трговачку радњу. Радећи ове грговачке послове, он је имао знатне штете те се морао задужити, и оада је ооуђен на илаћање.