Policijski glasnik

БРОЈ 32

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 243

Но по жалби повериоца, Костића, Касациони Суд, у свом трећем одељењу, поништио је 22. августа 1901 године под № 6780 решење првостепеног суда са ових раалога: Погрешио је суд, што је тужиоца одбио од тражења, да се туженом узабрани цела гшата, позивајући се на нропис тач. 7. §. 471. грађ. поступка, кад тај законски пропис не заштићује изрично и општинске писаре. к Првостепени суд усвојио је ове примедбе и донео друго решење, којим је одобрена забрана на целу плату дужнога Јована.

У овом смислу донесена је и одлука од 11. маја 1901. № 4272. * Иротивно овим, допесене су одлуке у Касационом суду, да се и службеници новчаних завода — приватних — равнају државним чиновницима: Ево те одлуке. На тражење повериоца Сретена Ц. да суд одобри забрану на целу плату од 1200 дин. на годину његовог дужника Драгутина Ј. чивовника једног од београдских новчаних завода, првостепени суд нашао је, да је тражење умесно, јер се у тач. 7. §. 471. грађ. пост. не увршћују и чиновници приватних завода, какав је и дужник те се има да узме, да се благодејање из овог прописа не односи и на њих, — па је одобрио забрану на целу нлату. Ну, по жалби дужника, Касациони суд (II одељ.) поништио је 18. I. 0:2. ј \» 507. решење првостепен. суда од 14. XII. 01. Ј\« 22047. са овог разлога. »Погрешио је суд, што је за рачун ириватНог иотраживања одобрио забрану на целу плату дужника Д., јер и за њега, као СЈЈужбеник—чиновника — вреди благодејање из тач. 7.. §. 471. граћ. пост. по коме се само четвртина, а највише половина плате, у случају, да се једногодишњом обуставом четвртина плате, поверилац не би могао да намири, — може под забрану ставити. 11 Ирвостепени суд усвојио је ове иримедбе и донео решење, којим је одобрена забрана на четвртину плате дужнога Д., а од сталног тражења одбија потражиоца. * У овом смислу гласе и одлуке Касац. суда од 5. јануара 1902. № 102 и од 18. октобра исте 1902. под № 8880. у којима је узето, да се ни кмету не може више забранити од половине плате. Но чл. 10. закона о трошковима управних власти [Закон од 9. јануара 1899. Збор. 54. стр. 63.) не може се забранити додатак чиновника и служитеља, нити узети у попис за извршење наплате каквог дуга дотичног чиновника или служитеља. За тач. 8. видети одлуке код тач. 6. овог §-а.

Не цела ненсија удовица и сирочади. како прописује тач. 9. §. 471. но не може

се ништа за извршење пресуде узети ни под забрапу ставити (§. 380 и 471 тач. 9. зак. о грађ. поступку) од пенсије удовица и сирочади, за дуг мужевљев или очев; а за дугове удовице и деце после смрти чиновиика учињене не може се више од четвртине пенсије на исту цељ узети према чл. 18. закона о пенсионом Фонду за удове чиновника. (Збор. 24 стр. 21). * Ни бир, као удовичко уживаље не може се забранити по одлуци Касационог суда од 12. јануара 1885 № 124.

Да ни забрани на ириман>е иостроитеља, грађевине, док овај не доврши грађевину и не ирорачуна се са госиодарем нема места; и ако ви била одобрена, да нема законске вредности, казује нам ова одлука Ка.сационог Суда од 14 — III 1900 № 2417 донесена у спору Драгомнра Рад.... противу Ст. Аџб. општине и осталих, за накнаду штете. »По тачки 14, §. 471. грађ. суд. пост.; за извршење пресуде не могу се узети наплате построитеља грађевина, док тај построитељ грађевину не сврши и не прорхчуна се са господарем исте. <( »Докази у тужби поднесени показују да дужници тужиочеви на чије је примање код тужепе општине стављена забрана, нису у то време довршили били погођену грађевину, а још маље да су се са господарем исте ирорачунали. И кад је тужена општпна приликом стављене забране известила суд, да Аитон Поле и Стеван Дугачки немају код ње никаквог иримања које би њиховом повериоцу могло служити за залогу и наплату, онда је Апелац. суд и са овог гледишта требао да оцени умесност тражене накнаде за некакав издатак испод забране. Осим тога из поднесених уз тужбу одлука одборских види се, да спорни издатак у опнгге није чињен из зараде и примања поменутих тужиочевих дужника, већ из кауције њихове за довршење грађевине, која баш у тој цељи, по поднесеном уговору на првом месту служи за јемство и залогу туженој општини (аналогија §. 312. грађ зак.) и кад тако стоји онда је Апелац. суд, у том смислу , и последњој тачци §. 385. грађ. суд. пост. требао да цени, је ли тужилачка страна поднетим одлукама одборским доказала издатак зараде и примања њених дужника од тужене оиштине зашта је била стављена забрана. Апелац. суд осуђујући тужене кметове и одборнике изгубио је из вида, да они овди нису ниш га радили у своје име већ за тужену општину, као њеии представници. Према томе а по смислу §. 617. грађ. зак. лично за ову своју радњу могу одговарати само општини, која их је изабрала и овластила да врше општинске послове, али према трећем, за нослове општинске одговара само општина. На овај начин кметови и одборници одговарају за једну исту ствар на две стране и тужиоцу и својој општини. Најзад Апелац. суд противно §. 305. грађ. суд. иост. није дао разлога, зашто

је досудио тужилачкој страни интерес од 27. августа 1887 год. кад се неуговорени интерес према §. 887. грађ. зак. може досу!,ивати само од дана тужбе.« Усвоивши ове примедбе Касац. суда, Апелац. суд је по ноновном расмотрењу акта овога спора нашао: Да пресуда првост. суда није на закону основана са ових разлога: »По тач. 14. §. 471. грађ. суд. пост. за извршење пресуда ие могу се узети наплате построитеља грађевина, док тај построитељ грађевину не доврши и не ирорачуна се са господарем исте. Доказима у тужби поднетим на име решењем о забрани бр. 9972, и одлукама суда и одбора општине аџибеговачкс као јавним исправама по. §. 187. и 188. грађ. суд. пост. потпуно је утврђено, да дужници тужиочеви, на чије је ирпмање од тужене опгатине стављена, забрана нису довршили погођену грађевину у време стављене поменуте забране, а још мање да су се са туженом онштином, као господарем исте прорачунали. С тога тужилачка страна ирема наведеном зак. ироиису тач. 1к. §. 47 1. грађ. суд. иостуика, на сиорно иримање иредузимача Антона Поле и Стевана Дугачког од тужене оиштине нису могли добити обезбеђење, докле грађевина не буде готова и предузимачи с туженом општином рачуне не пречисте; са тога разлога ни забрана, добивена иоменутим реилењем бр. 9912, нема законе вредности у аогледу тужене оаштине, нити стечена залога истим, ао тужену оаштину има законе силе и иоследице редовне иравилне законске залоге. Осим тога, кад се из поднесених одлука одборских уз тужбу види, да спорни издатак у опште, није чињен из зараде и примања поменутих предузимача, дужника тужилачке стране, већ из кауције њихове за довршење грађевине, која баш у тој цељи по поднетом уговору на првом месту служи за јемство и залогу туженој општини, аналог §. 312. граћ. зак., а на коју по гласу решења о забрани бр. 9972, није ни стављена забрана; онда је тражење накнаде тужилачке стране и са тога разлога неумесно, овди у толико пре, што тужилачка страна, на извештају суда опшгине Ст. Аџибеговачке од 21. јуна 1884 год. (види прилог белешци Бр. 20294.,) није учинила никакав приговор, нити је противно овим наводима општинским изнела своје доказе у смислу §. 385. грађ. суд. постуика. Са ових разлога кад тужилачка страна на аримање именованих иредузимача од тужене оиштине није могла стеПи залогу, а стечена јој залога нема законске вредности; кад тужилачка страиа на издати новац као кауцију предузимачку није ни •гражила забрану, да би издање тога новца од кауције могло дати њој права на тражење накнаде и кад тужилачка страна, најзад наје учинила ариговор и доказала иротивно наводу тужене оиштине, да узабрањено ираво није ири њој, тражење се тужиочево појављује као неумесно и недоказано и од истог се као таквог према §. 178. грађ. суд. пост. има и одбити.