Policijski glasnik

БРОЈ 1.

У БЕОГРАДУ НБДЕЉА 1. ЈАНУАРА 1906.

ГОДИНА II.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК СЛУЖБЕНИ ЛИСТ МИНИСТШВА УНУТРАШЊИХ ДЕЛА

„ПОЛИИИЈСКИ ГЛАСИИК" излази једанпут, а ирема иотреби и више пута недељпо. Претплата се лолаже у наиред, и то најмање за иола године код евију нолицијских власти, и износи: 20 динара на годину за државна и ошитииска надлештва, а за све друге претплатнике у ошпте 12 динара годишње За иностраистпо: годишље 24, полугодипгње 12 динара у злату. Појодини бројеви ,,Поди1!,!1Јског Гласника" не продају се. Рукоииси се не враћају

СТРУЧНИ ДЕО

ПРАВО ЦОМНДОВАЦзД Питање о томе, да ли је ираво на помиловање искључиво право Круне, или је за практику тога права везано начело министарске одговорности, па самим тим и министарске компетенце, да цени има ли или нема места помиловању, неоспорно је од великог значаја. Наравно, да ово питање добија своју праву начелну важност у уставним земљама, а у првом реду тамо, где је парламентарни систем владе што јаче уставно изражен и загарантован. У земљама, где је воља владаоца више или мање искључива директива и основа државне управе, у којој <у министри извршни органи његове и правне и политичке свемоћи, најмање би имало смисла диктовати омисао владаочеве прерогативе односно унотребе нрава на помиловање. Неограничена употреба тога права садржана је већ у к.еговом општем правном и политичком положају суверена, у коме је сконцентрисаеа сва државиа власт. У таквој државн не постоје она ограничења, која доносе нојам поделе државне власти у облику савремене, уставне државме организације, или, како се она обично назива речником правника, савремене правне државе; не постоји уставна министарска одговорност, па самим тим ни њихово право на самостално и облигатно учешће у појединигл државно-правним актима владаочевим. Ако је и у таквој земљи Министар морално позван. дз узима учешћа у државним пословима на строго моралној оонови, а са гтоштовањем оних скруаула, које је владалац већ прописао и важе као закон, он није уједно и правно обвезан да тако поступа у оном смислу, у коме је та обавеза изражена у уставним земљама у облику министарске одговорности. До душе, и у неуставним земљама за акте, који траже његово Формално учешће, Министар може покушати да свом гледи-

шту обезбеди важност повлачењем с положаја, ако се такво његово гледиште не би примило, даклс одрицањем учешћа у послу, са којим не би био начелно солидаран; али такав корак. имао би у главном моралан, а не политичко-правни значај. Другим речима, он би то радио као псправан, савестан чинопник, зато, што је нашао, да му то и моралне скруиуле и појимање положаја налажу; али, он не би морао тако и да поступи, јер његов положај има у главном само саветодавни карактер. Ме^утим, у уставној земљи његов је положај сасвим друкчи. Као непосредни орган парламентарне владе он је одговоран за сваки акт владаочев у државним пословима, за који се његов према-потпис тражи; а самим тим, он је дужан да одрече своје учешће у акту, са којим не би био солидаран. У уставним земљама дакле Министар има не само право, но и дужност да цени исправност сваког акта, за који дајс потпис. Према овоме појмљиво је, да, дискусија о практици права на помиловање може имати свој прави зиачај тек у уставној земљи. Али баш због тога, што и е обзиром на начело министарске одговорности и на нарочиту етичку црироду 'овог права, не може наступити сдучај, да Министар цравно одговара за такве случајеве ни у уставној земљи, настаје деликатно питање, да ли онда у опште има смисла признати Министру право, да се у практику овога владаочевог права меша на начин који му даје и намеће његов уставни положај одговорног министра; или ое његово учешће има да сведе просто на значај саветованог Круниног органа ? Другим речима : је ли употреба овога права искључива атрибуција Круне у том смислу, да је он може независно од надлежног Министра практиковати, или је потребно сагласно министарско учешће, какво се тражи за остале државно правне акте, које Министар према потписује ? Пре кратког времена, а поводом једног конкретног случаја, због кога су у једном делу домаће штампе истакнути при-

лично отптри приговори, додиривано је у неколиким новинарским чланцима питање о помиловању и с гледишта уставне компетенце Министра Правде; Тај полемички случај може да послужи као разлог, да би бил о цедисходно позабавити се овим питањем и у облику овакве једне раоправице. У нас се, и иначе, тако много у јавности полаже на што чистију примену начела парламентарности, па није рђаво посветити овом питању колико толико пажње, те да се с те стране допринесе ма и у најскромнијој мери правилном појимању ствари. Расправа овог питања, у осталом, и због важних последица, које оставља и може оставити примена највише милости, има велики практични интерес. Свима тим обзирима може се објаснити што му се на страни даје места у литератури, а сам тај Факт најбоље тврди, да је питање по себи веома деликатно, и да није толико јасно, да би била искључена, потреба за његову литерарну дискусију. Констатујући, да је ово питање спорпо чак и за једну Немачку, у којој правничка литература тако високо стоји, како ни у једној другој културној земљи, проФесор ушиверситета у Халу, Д-р Едуард Ленинг, претреса ово питање у једној краткој монограФији објективношћу и озбиљношћу научара од вредности. Мислили смо, да његово мишљење и аргументација имају у толико већу вредност за нас, у колико он то чини и с обзиром на онако конзервативну уставност, какву имају Пруска и остале немачке државе, па ипак налази, да је Министар, који према потписује указе о помиловању, ако и не правно, а оно и морално и политички потпуно одговоран за исправност тих указа; па према томе, да он има права, као и у свима осталим државноправним пословима, да их узима у оцену и да одбија своје учешће у свима случајевима, са којима не би био сагласан. Као непос-редни повод, који га је на ову дискусију изазвао, Д-р Ленинг означава Факат многобројних помиловања, која су годинама, узела маха у толико широком размеру, да су већ и у ширим слојевима нације изазвале страх,