Policijski glasnik
СТРАНА 394
ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК
\
ВРОЈ 50
непотпун непосредни доказ, с једним основом подозрења из § 121 или | 122 може образовати саставни доказ ? Ово је питање одлуком опште седнице Касационог Суда од 14. јуна 1904. бр. 6353 решено негативно. Таква је одлука, по моме мишљењу, погрешна, те стога хоћу о њој више да проговорим. 1 ) У једном конкретном случају првостепени и Апелациони Суд нађу да је кривица оптуженог за убиство потпуно до ■ казана основима подозрења из § 121 т. 4 и § 12У т. 3. Касациони Суд је најпре у одељењу па после и у општој седници нашао да је то погрешно стога, што закон »не иредвиђа и такав случај, да само два основ а иодозрења , од којих је један из § 121 а други из § 123 кривичног поступка, без и једне околности, могу сачињавати потпун саставни доказ." Апелациони Суд је остао при своме мишљељу, и разлоге за исто изнео је у својим противразлозима. Налазећи, да су ти разлози у свему основани, ја ћу их овде изнети и као своје разлоге. Апелациони Суд вели: „кад закон тражи и износи извесне погодбе као минвмум нечега, он тим самим овлашћује нас, да се тиме корисгимо, ако бисмо имали што и преко тих погодаба. Тражећи за осуду оптуженога три основа подозрења или бар један непотпун начин доказа с околношћу из § 238 кривичног поступка, закон је тиме дао доказну скалу, на којој се дају изређати сви доказни основи по вредности њиховој као доказ за кривицу. На тој скали стоји, дакле, на врху: три основа; при дну: један непотпун начин доказа и околност. или два основа од оних у § 121 и 122 и околност, или један основ о.д оних у § 121 и 122 и две околности; према чему мора бити, као законом допуштено, у средини: два непотпуна начина доказа или један непотпун начин доказа и један основ подозрења (121 и 122 кривичног поступка). Дајући право судији, да оптуженога огласи кривим по једном непотпуном начину доказа и једној околности, законодавац тим самим овлашћује га, да то исто учини и по два непотпуна начина доказа, или по једном непотпуном начину доказа и једном основу подозрења из § 121 и 122 кривичног поступка, јер је то несумњиво много јачи, бољи и поузданији доказ. То је тако јасно да законодавац није сматрао за потребно да нарочито то каже." Свако другачије решење овога питања очигледно би било погрешно. Нелогично и бесмислено би било, не моћи узети да постоји потпун доказ кад је дато више но што то закон тражи, јер је несумњиво да је осиов подозрења из § 121 или 122 јачи од околности из § 238. Нелогично је узети, да је кривица оптуженог доказана једним основом подозрења из § 123 и н. пр. том околношћу што се оптужени дружио с једним лицем, које је познато као злочинац, а не узети да је доказана тим истим основом подозрења из § 123 и, рецимо, основом подозрења: што је код њега нађен нож којим је убиство извршено —■ т. 1 § 121. Закон се не може тумачити онако, како Касациони Суд у овом случају мисли. Из тога, што закон то изречно не предвиђа, не може се никако узети, да је он то забранио. Па кад је уз то још и сасвим природно и логички, да тако буде, онда апсолутно ништа не стоји на путу да се на горе постављено питање да потврдан одговор. Г. Најзад од правила, да је за саставни доказ потребно три основа подозрења, постоји и овај изузетак. По последњем одељку §-а 238 довољан је и само један основ подозрења од оних из §§ 121 и 122 или њима подобних, ако се поред тога основаподозрења појаве и обадве околности наведене под Б. 1 и !) Архив нњ. I св. 6 стр. 556.
2, које предвиђа § 238 у т. б под 1 и 2, т. ј ако се поред основа подозрења докаже да је одбрана оптуженог лажна и ако се из начина његовог живота, њихових односа и т. д. може држати да је такво дело учинио. Д -р Бож. В. Марковић
Шта ее не може узети у попие за извршење еудеких одлука? (Објашњење § 471. судског поступка у грађанским парницама.) II Поједине од пописа изузете ствари и потраживања. (ЛАСТАВАК) 2. По другој тачци § 471. не могу се узети у иопис заједничке ствари (§ 510. и 515. грађ. зак.), док се део осуђенога не истави. али се може на то забрана ставити. Прописи §§ 510. и 515. грађ. зак, говоре о заједници задружних добара. По § 510. цело задружно добро може се задуз&ж^и односно отуђити само онда, кад се на то све пунолетне и ожењене мушке главе сагласе, а по § 515. поједини задругари могу само своје делове задружних добара задужити односно отуђити. Према томе.кад задругар дуг не плати, па се тражи извршење пресуде из задружних ствари, онда треба, да би се део задуженог задругара могао узети у попис, извршити деобу задругара, па његов део узети у погшс. Али заједница добара не постоји само у задрузи, већ ње може бити и ван задружних одношаја, на пр. двојица заједнички купе једну ствар, или тестатор двојици браћо завешта као легат једну ствар и т. д. 25 ) И у овом случају треба по нашем законику прво издејствовати поделу заједничке ствари између г заједничара, па онда тај његов део узети у попис за извршење пресуде. 26 ) 2 ') Међу тим како заједничар може и за време трајања заједнице располагати својим идеалним уделом у заједничкој ствари, на пр. продати половину куће, која њему и другом заједничару припада, 28 ) и тиме довести у опасност наплату повериочевог потраживања, то се овоме допушта, да и пре деобе стави забрану (односно прибелешку) на удео дужников у заједничкој ствари, те да на тај начин поверилац стекне заложно право, па за тим да, у крајњем случају, издејствује судским путем поделу заједничке ствари и узимање у попис у циљу продаје. 29 )
25 ) В. §. 825. аустр. грађ. зак.: Докле својина једне исте ствари илиједног истјг нрава неколицини лица ненодељено прииада, постоји заједница. Она се оснива на случајном догађају, на закону, на изјави последње вол>е' или на уговору. В. § 215. нашег грађ. Зак. и § 361. аустр. грађ. зак. 26 ) Подела заједничке ствари извршиће се но 499. грађ. зак. Поверилац осуђенога заједничара може тражити да се подела заједничке ствари изврши, и ако дужник неће на то да приставе, онда му се, по аналогији из § 468. гр. с. п., има ноставити старатељ, који ће издејствовати поделу ствари.
1 ") И у случају кад удовица има право удовичког издржавања на имању, које нрипада једном или неколицини наследника, треба, баш и онда, кад се
само приходи наследника узимају у попис, издвојити онај део имања, који је удовици за издржавање одређен, па онда приступити попису прихода са делова наследника. Колики ће се део за удовицу издвојити прописано је у §§ 412. грађ. зак .
реш. од 2. III 1855. ВДК 210, и § 414. Меродаван је пак и § 415. грађ. зак.
м ) В. § 829. аустр. грађ. зак. Сваки је учесник потпун власник свога дела.
У колико он не вређа права својих саучесника, он може свој део, или користи од њега, по својој вољи и независно заложити, завештати или иначе отуђити. 29 ) Одиста је неразумл>иво, зашто је законодавац прописао, да се заједничке ствари не могу узети у попис у цил>у извршења пресуде пре него што се део осуђенога заједничара истави. Јер извршна власт пописала би само удео осуђенога заједничара, на пр. 1 / 3 куће — рагз рго тЉуЈзо и, евен-