Policijski glasnik
СТРАНА 134
ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК
ВРОЈ 17.
• колиби. У пролазу поред земљишта, на коме је била колиба, Хофман је говорио за њ: то вам је гробље. У том је план осујећен тиме, што је ХоФман притворен због омањих крађа. То је пружило прилике Адалберту Блехп, да изведе своје издајство. Пријави се полицији са доставом и одведе чиновнике у познату колибу, одакле би ископан Хартманов леш. 0 извршењу тога убиства ХоФман је причао и једноме од новодошавших крадљиваца; те и тај, •гакође притворени, колега изађе на саслувдање и посведочи све што му је ХоФман причао, не би ли свој положај учинио бољим тиме што је идаодруга. ХоФман призна у опште целу припрему за дело. Само је порицао да је дао отрова Хартману ; то је био само прашак за успављивање, а Франц Блеха га је доцније задавио. Он — Хофман — није желео Хартманову смрт. На своме саслушању .у болници за душевне болести Франц је Блеха порицао да је икада у опште и био у Лајпцигу. Тако ХоФман буде 22. маја 1900. године осуђен на смрт због убиства и тада потпуно прнзна дело; али ипак, и ако је желео да буде погубљен, казна смрти би му замењена вечитом робијом. ХоФман је својој матери једном овако причао : »Као што међу животињама има доброћудних и опаких, као што су на пример змије отровнице, тако исто има и међу људима поред добрих и таквих, који су створени само за зло. Међу те спадам и ја к . * Драстичан пример једног младог разбојника —• убице нзноси Глос у »Архиву за криминалну психологију®. »А. Ш. рођен је 19. априла 1801. године у једном малом селу у Моравској, а отац му је био зидар; родитељи су му били скроз поштени, али су рано помрли, због чега је дечко морао отићи једноме рођаку, који је имао на њега врло рђава утицаја; он је уопше в,ажио као врло непоштен човек и био је већ раније осуђиван због крађе. А. Ш. је посећивао петоразредну основну школу, но није показивао никакву нарочиту вредноћу, због чега је морао понављати први разред; на против, код њега су се изванредно развијале подобности за гимнастику и цртање. Имао је само једног брата и сестру, који су врло ваљано живели. А. Ш. је научио абаџиски занат, али се ипак никако није могао посветити ма каквом послу. Још у раној младости дошао је у конфликт са казненим закоником; за неколико година постигле су га ове казне: 1875. године за крађу 4 дана затвора 187 5. » д » 14 » » 1870. » » » 9 » 187 /. » » » 14» » 1878. » » прекид издржавања полицијскога надзора 10 дана затвора 1880. године за крађу 1 месец дана затвора 1881. године » » 6 година » затвора. Сем тога био је дуже времена у затвору за прпнудни рад и под полициј-
ским надзором. Код суда је обичавао да пориче своја дела, на питања да не одговара, н у опште одликовао се дрским и безобразним понашењем. Пада у очи, да се у казненом заводу увек скроз примерно владао, те је за то обично употребљаван као »слободњак® за домаће радове у заводу. Бесумње да је то чинио из рачуна, те му је полазило за руком, да претварањем задобије поверење заводских чиновника; по спољашњости изгледао је врло скроман и увек је био насмејана лица. Кад је издржавао шестогодишњу осуду у казненом заводу, тражио је одобрење за посећивање курса за стенограФИЈу, али то муније било допуштено; но ииак је његова добра воља била у стању да му самоучки прибави довољно знања из стенограФије. Изгледа, да је се већ у казненом заводу занимао планом, да продужи живот као бандита, вршећи разбојништва, убиства и опасне крађе; може бити, да га је и сама сујета нагонила, да врши капиталне злочине. По једној опасци, коју је чешће испољавао, изгледа да му је импоновао вишеструки убица Шенк, који се обично придруживао послузи, па је доцније убијао. 4. маја 1887. године. у старости од 26 година, А. Ш. је изишао из казненога завода, пошто је имао за собом већ више од десет година осуђеничког живота. Снабдео се са два револвера, довољно муниције, једном мапом. једним географским уџбеником аустро-угарске монархије, калаузнма и почео јесвоје разбојничке авантуре. Нешто пре тога, на варалички начин задао је реч председнику општине, да ће од сада часно живети; како је реч одржао може се видети из листе његових казнених дела, извршених све у 1887. години: 1) 13. маја покушај разбојничког убиства над једннм свештеником; 2) 14. маја четвороструко разбојничко убиство; 3) 15. маја разбојничко убиство; 4) 19. маја крађа; 5) 26. маја покушај разбојничког убиство ; 6) 26. маја крађа; 7. 1. јуна покушај разбојничког убиства; 8) у половини јунаразбојничко убиство;
9) 11.
уна крађа;
10) 12.
уна крађа;
11) 22.
уна крађа;
12) 23.
уна силовање;
13) 23.
уна крађа;
14) 24.
уна крађа, и
15) 25.
уна крађа. (( (Овде имамо оби-
лату промену између извршења убиства
и крађе.)
*
Ради карактеристике убице много ће допринети извештај из акта »Бринерово разбојничко убиство у 1899. годнни« од д-ра Рихарда Бауера („РИауа1 с!ег Ое^епл^аг!;« 2. Вс1. 1906.). Обућар Антон Ц. из Тураса, места близу Брина, убио је 20. Фебруара 1899. године сајџију и златара Антона П. у његовом дућану, који је био у једној врло живој и добро осветљеној улици;
дело је извршио једном секиром, која је била остављена на месту дела. Потиљак златарев био је сав размрскан и из њега је цурила густа маса мозга. Гвоздена каса била је отвбрена и скоро празна. Из излога нестало је три табле од сомота, на којима су били изложени златни сатови. У гвозденој каси лежао је један отворен бележник, у коме је јасно плајвазом била написана реч »убиство«. Та загонетна околност никада није разрешена. Убица Антон Ц. био је у средини двадесетих година, био је средњег стаса пре слабог него јаког телесног састава, врло је јако муцао и имао је необичио дуге руке. При првом погледу могло се држати, да је то скроз скроман човек; али падало је у очи, да му је у очима чешће севала нека тајанствена зажареност, нарочито кад је помишљао, да га нико не гледа. Ц. се био млад и оженио. Варошка бринска општина распише велику новчану награду ономе ко пронађе златаревог убицу; тада Ц. напише својом руком једну цедуљицу и пошаље је полицији. На цедуљици је било написано: »За тих неколико тричавих Форината, не ухватисте ви шустера(!); он је и сувише паметан, да би се дао ухватити.« На Ц-овом тавану са сеном и у пећи његовој нађено је седамдесет и четири нова и стара џепна сата. Од извесног времена почео је врло неуредно живети и одао се са свим неваљалству; покрао је свога очуха и починио ваздан ситнијих превара. У Брину се лакомислено скитарао по улицама, тражећи и жудећи ма за каквим пленом. »Задивљавајућа је спретност и умешност, којима је Антон Ц., тако прост и обичан човек, инсценирао разбојничко убиство, брзина, којом га је извршио, и безбрижност, коју је показивао на дан извршења дела«. Антон Ц. је у пркос своме порицању ипак осуђен на смрт. До последњега тренутка живота задржао је хладну мирноћу, убеђујући о својој невиности. * Пошто је полиција сазнала, да јеобућар Најман још *.ао шегрт одржавао извесне везе са једном убијеном женом, Росберг, притворила га је у уторник пре подне, пошто га је нашла у радионици његовога мајстора — послодавца у улици Ост бр. 55. Најман је најпре дрско одрицао, да је пмао ма какве односе са Росберговицом и са догађајем у улици Ш тифт . Криминални чнновници претресоше радионицу у којој је Најман радио и нађоше у њој једну касицу у коју се меће ситан новац за штедњу; та је касица представљала једну кућицу у минијатури и била је украдена из Росберговициног стана. Кад су нешто доцније суочили Најмана са неколиким личностима, које су га са сигурношћу познале, да је он тај човек, који је у понедељак око 10 сати пре подне ушао у стан Росберговице и око У 2 12 опет изашао, ипак је он остао при своме порицању. Кад су га извели