Policijski glasnik

БРОЈ 14. У БЕОГРАДУ, НЕДЕЉА II. АПРИЛЛ 1910. ГОДИНА VI.

СЛУЖБЕНИ ЛИСТ МИНИСТАРСТВА УНУТРАШЊИХ ДЕЛА

„ПОЈШЦИЈСКИ ГЈ1АСНИК" излази једаниут, а према потребп и више пута недељно. Нретнлата се полаже у иапред, и то најмањо за пола године код свију полидијских власти, и износи: 20 динара на годииу за државна и ошптинска надлештва, а за све друге протплатнике у опште 12 динара годишње. За пностранство: годишње 24, полугодшпње 12 динара у злату. Поједини бројеви „Полицијског Гласника" не продају се. Рукописи се не враћају

СТРУЧНИ ДЕО

ПОСТОЈИ ЛИ ЗАДРУГА ИЗМЕЂУ ОЦА И СИНОВА Наше лолицијске власти стоје скоро свакога даиа пред питањем: да ли постоји задруга између родитеља и деце оца и синова —- или не ? Оне су пред тим питањем и онда, кад имају да врше наплату приватних дугова, које су учннилн синови у заједници са оцем, а много су чешКе пред њим кад имају да извршују кривичне преоуде за разна кривична дела из кривичног закона, даље по закону о шумама, по закону о монополу дувана, соли, и установи нових монопола, царинском закону и многим другим специјалним законима. И што је интересантно, и ако се са овим питањем сретају тако често, опет оно није јасно и чис/го за један огроман број полицијских и општинских чиновника, него једни раде овако, а једни онако. То се лепо види из многобројних питања, која су упућена уредништву „Полицијског Гласника«, а и из многих одлука донесених по оваквим случајевима. Да би се ова разноликост, у оцени овога питања, отклонила, ми ћемо изнети овде како оио сто.ји с обзиром иа законске одредбе, ко.је о њему говоре. Да би правилно одговорили на исто, ми морамо нрво да констатујемо: да се за појам задруге, према § 57. и 507. грађанског закона, тражи смеша заједничког живота и имџња свезом сродства и усвојења. Понављамо: заједничког живота и имања, јер где оскудева један од ова два услова, ту нема задруге у смислу поменутих законских наређења. Износећи овако, елементе, који условљавају задругу, одмах видимо, да код оца и синова оскудева један од њих, на име: нема смеше има.ња, па по томе ни задруге, јер све оно, што је отац стекао, то је његопа властпта својина, а не и његових синова. Доказа за овакво гледиште налазимо у наређењима § 121. грађанског закона, по коме : „ што ?од деца под родитељском

влашИу и њиховим управљањем арибаве то родитељима својим прпбављају, као год што наравно родитељи за своју децу имање ирибављају и њима остављајц.« Кад се овоме законском наређењу дода и оно из § 150. поменутог закона, по коме пунолетна деца могу напустити кућу свога оца кад хоће, и обрнуто отац их може из куће истерати кад хоће, онда је до очигледности јасно, да ту задружиог одношаја нема. Али, ако би се и за часак двоумили, да ли ове поменуте одредбе ј-.сно казују одношај оца и деце, ми не можемо посумњати у тачност овога гледишта кад узмемо у обзир чл. 67. закона о непосредном порезу од 1885 године, која је одредба, истина. отпала доцније из овога закона, али је одржана ставом трећим тачке 8. чл. 2. закона о таксама, где се законодавац отворено изјаснио: да између родитеља и деце не постоји задружни одношај у смислу § 507. грађ. закона, те га он изузетно од ов га ствара за случајеве примене закона о порезу и таксама. Из овога што смо довде изнели јасно се види, да између родитеља и деце не иостоји задружни одношај, оцносно да деца немају право на имовину свога оца докле је он жив, те према томе нити се из његове имовине могу наплаћивати приватни дугови његових синова, иити њихове кривнчне осуде, нити пак онн сами могу тражити деобу имања са оцем, каквих случајева такође има врло често. Изузетак од овога учињен је у изменама § 325. а. законика о кривичном судском поступку, од 25. јануара 1901. године, само за наплату оних трошкова, који се помињу тачкама 4. и 5. § 322. и 325. поменутог закона, јер се они могу наплатити и продајом очеве имовине кад је кривица учињена из користољубља и за време, докле су синовп били у заједници са оцем. Исто тако учињен је изузетак и чл. 1 02. закона о шумама, који предвиђа: да ће за штету, коју учине малолетници и остали тамо иобројани, бити одговорни родитељи, стараоци и т. д. али само тада, ако се утврди, да над својим потчињенима нису вршили довољан надзор.

Наравно, да се њихова имовина може продати само тако, ако су они изречно осуђени пресудом на накнаду штете, по претходној оцени њихове одговорности но овоме, а никако ако такве нарочите осуде нема. У ове изузетке свакако се имају уврстити и случајеви, о којима говори § 122. грађанског закона, јер имање, прибављено на тамо побројани начин, остаје својина оних, који су га прибавили. Како се из одношаја оца и деце истиче још једно литање, наиме: какав је положај оних пунолетних синова, који остану у заједници са оцем, па се од њиховог нунолетства и уз њихову сурадњу прибави ново имање, то ћемо и о њему рећи коју реч. Дакле, нису ретки случајеви, да синови и после пунолества остану код свога оца, јер нити су они нашли разлога да свога оца остављају, нити је он имао повода да их од себе тера. Радећи, тако, у заједници, са оцем, синови много пута руководе кућом и знатно унапреде имање, црпећи, наравно, увек извора у очевом имању. У томе положају, они могу или учинити задужење на своје име, или учинити какву кривицу, којаповлачи засобом плаћање штете. Како они немају свога оделитог имања, одакле би се извршила осуда према њима, власти долазе у недоумицу шта ће да раде, јер се са противне отране истиче захтев, да се прода оно имање, које је приновљено од њиховог пунолетства. И ако се не може поклопити са правичношћу, да синови, који су провели свој век у кући свога оца, немају никаква права на имовину^ ипак ми налазимо, да власти не би радиле по закону, ако би имање, које се води на очево име, узимале у попис и продавале за рачун синовљих осуда, јер ираво на наплату из приновљеног имања, треба да се утврди судском иресудом засвакислучај иосебице, наравно, на тужбу интересованог лица. Судску одлуку треба тражити у толико пре, што је ово питање спорно и у нашој судској пракси.