Policijski glasnik

СТРАПА 106

ПОЛИЦИЈ СКИ ГЈЈАСН ИК

БРОЈ 14.

Тако. има судова који налазе, да је останком синова у заједници са оцем и после пунолетства, заснован задружни одношај, и да деца имају право на раван део имања са оцем; има судова који такође признају, да је по пунолетству настао задружни одношај, али како није било смеше имања, јер га синови до пунолества ниоу ни имали, то њима признају само право на ириновак учињен од дана њиховог пунолества, и на послетку има судова, која апсолутио не признају да између родитеља и деце може бити задруге, кад деца нису имала засебног имања, без обзира на то, што су и даље остала у кући очевој до пунолетству. Ова разноликост судских оцена није само код нижих судова, него је и сам Касациони Суд доносио разнолике одлуке. Тако, одлуком својом од 12. сеитембра 1878. год. Вр. 1689, он је нашао, да син не може имати право на приновљени део имања, а одлуком, опет, од 5. марта 1886 год. Бр. 455, нашао је, да син има право на део принова од пунолетства. На сваки начин ми смо мишљења, да се у смислу § 123. грађанског закона може признати право пунолетним синовима на део принова, јер ако од пунолетства није било задруге у смислу § 507. поменутог закона, оно је ипак билаједна заједница, из које они могу тражити право на награду према уложеном труду да се до тога принова у опште дође, само што се то, поиављамо, увек мора утврдити судском пресудом. Дим. С. Калајџић

ПОГРЕШНО РАЗУМЕВАЊЕ § 466. ГРАЂ. СУД ПОСТ, У § 466. грађ. суд. пост. налази се и овакав један став: »Ако би дужник за ствар, која се нашла у његовом притежању казао да није његова, него неког другог, извршна ће власт њу инак узети у попис, а изјаву дужника на протокол ставити и о томе саслушати оно лице, које дужник за господара именује«. У овом нараграфу најважнији је овај став, нарочито онај део тога става који вели да ће извршна власт и оне ствари понисати, за које дужннк буде казао да нису његове, а нађене су у његовом притежању у моменту пописа. Овај пасус је од важности за то, што се намеће питање: да ли је законодавац хтео да се и туђе ствари узимају у попис за дуг каквог другог лица, а које су нађене код њега кад му је попис вршен, или не. Ето, то нас питање интересује, те ћемо се постарати да га објаснимо онако, како је законодавац хтео да га реши. Кад се прочитају прописи грађанског законика, који говоре о својини, онда се о њој може добити оваква деФиниција: својина је искључива и највиша власт једног лица над једном ствари. Ова деФиниција о својини важи донде, док на њој нема какве ограничености, која се не претпоставља, већ се увек мора доказати, као што прописује §214. грађ. законика. Па кад је својина искључива и највиша власт

над једном ствари, онда могу ли се ствари другог лица, које су нађоне код дужника за време пописа, увек узети у попис за тај туђ дуг? Одговор јс негативан. Нс могу. Ово потвр1)ујс и § 471. тач. 1. грађ. суд. пост. који наређује да се туђе ствари не могу узети у нонис, као што се туђа ствар не може ни заложити — § 314. грађ. законика. Па за што онда § 466. каже да ће се узимати у поннс ствари за којо дужник каже да нису његове, већ неког другог лица и шта тај пропис нодразумева кад овако прописује. Дужник изјављујући ири попису да код њега — у његовом иритежању —- има ствари туђих, може ноказати основ јп8(,н8 Ши1и8 — по коме их држи, или га не може да покаже. На овај је други случај законодавац мислио у помеиутом параграфу и за то је казао, да ће се те ствари пописати и појављени господар упутити на парницу, наравно ако изјави да су ствари његове, јер кад дужник ие може да докаже да су те ствари, које су нађене код њега, туђе, онда је претпоставка, пошто су већ код њога, да су његове, те се за то и потписују. Сасвим је логично, што се и онај, који изјави да су ствари његове, а о томе нема доказа, јер би их иначе и дужник имао, да их и он има, упућује на парницу да утврди своју својину тих ствари. Стоји ли први случај: да је дужник показао по ком основу држи ствари за које вели да су другог лица, онда те ствари нису његове и извршна их власт не сме пописати, јер би тим својим радом вређала туђе право овојине, а због тога би одговарала и грађански и кривично. Да ли се § 466. примењује онако. како ми мислимо да треба, а нарочито да се забавимо његовом применом код иаших извршних власти. Одмах можемо констатовати да наше извршне власти овај иропис врло рђаво примењују. То далази отуда што још немају прочпшћене нојмове о државини. - Како од јасног и правилног схватања иојма државине, зависи и правилна примена § 466, то ћемо укратко изнети шта воли теорија да је државина н који су едементи потребнн за државину. Државина је такав материјални додир лица са извесном ствари, при коме се оно појављује као сопственик те ствари и ову унотребл.ана на начин, како то соиственик једне отвари има права чииити. Из овогасе види да се државина ствари састоји из два елемента. Једног материјалног, који се састоји у Факту, да је једна ствар заиста у рукама једног лица, да је са њим заиста у материјалном додиру. И једног интелектуалног, који се састоји у томе, што једно лице имајући једну ствар у својим рукама, ову држи као своју, као њен сопственик. Технички термин за први елеменат је: согриа, а за други: аштиз (Јогшш.. Иод согрив-ом подразумева се Фактичка власт, материјални однос са предметом државине. Не тражи се да је та Фактичка 1 материјална веза директна, па да може бити говора о државини; довољно је да

је она таква, да се лицу даје маха, да иад стварју предузима оне радње, које проистичу из права својине, или још боље које проистичу из Факта да со једна ствар у своје име држи. ТПта се разуме под ашпшб (1оппш, који је интелектуални елеменат, реченоје наиред. Тек кад се оба ова елемента сјединс у једном лицу имамо државину, која је као Фактичка власт над једном стварју, битна претпоставка и атрибут својине. У случају да један елеменат нодостаје, нема ни државине у правном смислу. Сем тога, што код наших извршних власти није пречишћен појам о државини, код њих још нема јасног појма о детенцији или придржнинггву. Коддетенцијеили придржништва лице има извесну ствар у Фактичкој власти; али је не држи као своју, већ у име другог. као туђу. Када код извршне власти буде тачне разлике између државине и придржништва и јасне преставе о појму државине у правном смислу, а не како се то узима у обичиом говору а и о детенцији, онда се неће дешавати да се и туђе ствари узимају у нопис. Извршна ће власт при попису констатовати да ли се ствари, које се пописују, а налазе код дужника, налазе у његовој државини, и ако то буде, онда ће их пописати, јер је државина претпоотавка својине; или ће утврдити да су те сгвари у детенцији и онда их неће пописати, јер их дужчик држи као туђе, а туђе се ствари не емеју узимати у попис. Према тбме и оне ствари, за које дужиик каже да их држи у туђе име, да су другог, а то не молсе да докал^е, налазе се у његовој државини и оне ће се узети у попнс. То је хтео да каже у почетку цитирани став, § 466. а не да ће се узети у попис ствари које су у детенцији о чему се не води рачуна нарочито од стране извршних власти. Надамо се да ћемо овим нашим радом допринети да се у будуће не чине грешке од стране извршних власти и узимају у иопис туђе ствари, а све услед тога што се није правилно схватило шта је државина, а шта придржништво. Вит. Д. КрстиЋ писар Управе града Београда

КРИМИНАЛНА ПОЛИЦИЈА (НАСТАВАК) Чвтвртп идеја. — Један човек, овађа са човеком, један човек са густим и уздигнутпм брковима, развијености обичне, са пругастим панталонама и ципелама на дугмета. Питали смо се: ко може бити овај човек? Истраживали смо, и нашли смо. То је тобожњи отац њеног детета, с којим је она имала огромну, полузваничну и јавну свађу. Овај човек чиновник је ноштанске администрације у Брислу, и ДелФина га је била оптужила његовим шефовима. Услед наређене истраге, чиновник је нризнао да је више пута имао са њом односа, али да је увек плаћао