Policiski rečnik : Knjiga treća M — Š

Tan

би се пре свега повреда речене уредбе, а сем тога створило би

се стање, које се са правдом и правицом не би могло слагати. За овакво посматрање нека по-

служи за пример само овај случај. Сопственик непокретног добра пема тапије. Оп пренесе исто добро по уговору судом потврђеним на друго лице. Јави се после тога поверилац продавчев, па стави иптабулацију на то добро. Признавати сада важност таквој интабулацији, значило би, више права призпати лицу које имање без никаква доказа држи, но Ономе који већ једап судом утврђени докуменат има. Накратко, дакле, и тапије и судом потврђени уговори чипе једно изузеће од начина утврђења у сопствености – непокретног имања, какав баштинске књиге садржавају; законодавац ни какве разлике у њима не прави; шт једне ни друге исправе нису у суштини оно што и баштинске књиге, и по томе ни по коме се оспову једна пред другу истављати не могу. Према свему изложеном, зпачај законодавне – уредбе од 15 јула 1850 год. Во 1197 тај је: 0а и судска потврђена таЛија, и. судска потврђења Оругих уговора о преносу непокретности подједнако потврђују право сопствености, а суд је законом овлашћен. да У сваком конкретном случају, У којем би постојао стицај ових исправа, цени њихову доказну снагу према њиховој потпуности, одређеност јасноћи, већој или мањој непосредности. оних доказних основа које исправе садрже, а нарочшто према условима које изискује 4 295 Гр. 3, па према такој оцени одлучиће, која од тих исправа има по закону јачу и претежнију

доказну важност.“ (Н. О. O. с Бр. 4765—1903).

к) „Кад тапија не садржи све оне елементе, који се за њену пу новажност по S У 292—296 Гр. 5 траже, онда је дозвољено сведоџбама сведока допуњавати је или обарати.'“ (Бр. 12506—1908);

л) „Кад неко тражи да се тапија, коју је ко други ради по тврђења поднео, пе потврђује, с тога што је имање у тапији озна чено његова својина, то је суд дужан да о томе саслуша лице које је поднело тапију на потвр: ђење, па ако би оно тврдио да ј имање његово „а друга страна та кође остала при своме тврђењу да онда, према пропису д 795 Гр 3. у вези са % 135 Гр. С. 11, Ho. што би у таквом случају наступи: ло спорно питање о праву сво: јине, упути ону страну која је у мањем праву, да у одређеном ро ку, поведе парницу против друге стране, те да се пресудом земаљ ских судова, који су и надлежни за пресуђење оваквог спора рас прави ко је господар дотичног и мања „а дотле, док се овај спој о праву, својине не пресуди, да с не решава питање о потврђењ тапије.“ (Бр. 791—1883 г.); —

л) „Кад су у питању две тапи је, по којима парничари полажу. право својине на једно исто има ње, онда суд при доношењу. своје одлуке треба да има на уму & 29: У вези са 5 298 Гр. 5., по којима је господар једне непокретне ства-“ ри онај, који буде пре у јавн баштинске књиге уведен, односно онај, чија је тапија раније кој суда потврђена.“ (30 1280 1910 v.);

љ) Наређење тачке 4 а % 47 Грађан. Судског Поступка кара тера je јавно – правног, | иза: