Policiski rečnik : Knjiga druga Ž — Lj
у
пост, по Закону оцени, пошто претходно учини потребно – извиње“. ·Омшилие одредбе о писменим исиравама. Законик. о поступку судском у грађан. делима, садржи и неколико општих одредаба, које важе и за јавне и за приватне писмене исправе. Овде спадају:
а) Опште формалности за важност јавних и приватних Чсправа, које су прописане у 5 197., у коме се вели: „Који издаје исправу %з више табака састојећу се, он ће се на сваком табаку потписати, или ће је прошити и оба краја конца запечатити својим печатом. Иначе не вреди.“
6.) Истинитост писмене исправе и доказивање чсте. Раније је речено да де истинитост јавне исправе претпоставља, и да њену лажност, на слу"Чај њене неистинитости, има да ДОказује страна која јој истинитост Oспорава, а да се истинитост приватне исправе не претпоставља, већ да је њен подносилац дужан да ову ис"тинитост докаже, чим је противна страна. оспори.
Да. би се и суд и противна страна уверили о истинитости исправе, мора је онај, који се њом служи као доказним средством, поднети у оригиналу, кад тод то затражи противни (S 200).
„Покаже ли се — вели се у друтој алинеји овог законског прописа — да је оригинал лажан, суд ће га при себи у завијутку задржали, и подноситеља, ако би до њега кривица била, по казненом законику осудити, a, IO TOM O CITOру пресудити.“ (В. фалсификовање.) Неистинитост или лажност | JTHC-
| мене исправе не мора се увек утвр-
Ђивати кривичном истрагом, већ се
то може чинити и у току грађанског
спора помоћу других несумњивих исправа или сведока (с обзиром на
270
8 242) или помоћу сравњивања тукописа посредством вештака, 196. (В. Вештачење.)
О. К. С, објашњено је:
а) „По 5 200 гр. суд. пост. може противна страна захтевати да јој се исправа поднета у препису, покаже и у оригиналу, ако је исправа приватна, дакле таква, O којој може бити сумње да ли у истини постоји, и (истинитост које подносилац по 5 189 гр. суд. пост. мора доказивати, ако се истинитост такове противном – страном одрече, Али закон овај не захтева То и ако је исправа јавна. Ово се по закону не тражи због тога, што постоји разлика у достоверности између једне и друге исправе — јер јавна исправа, по 5 188 грађ. суд. пост. потпун је доказ за онога који је подноси и противна страна мора доказивати да је она истинита и против закона. (Одлука опште седнице Бр. 1245] 1880. т.),
6) „У 8 200 грађ. суд. пост. стоји ако је исправа написана на страном језику, да се тада – мора поред оригинала и српски превод приложити, а није условљено да овај превод мора и влашћу бити оверен. Непотребност да превод мора, и влашћу бити потврђен утврђује се за овакве случајеве још и тиме, што се у 5 200 помиње и 5 94. грађ. суд. пост., у коме стоји да се исправа подноси у препису овереном полицијском влашћу или самим подносиоцем, јер кад се препис исправе на српском језику редовно не мора оверавати влашћу, онда се има по аналогији узети да и превод исправа на страном језику писаних, у недостатку друкчијих – наређења – законских, не мора бити влашћу оверен“ (Бр. 4340/1908 т.). НЕНА