Policiski rečnik : Knjiga druga Ž — Lj

icn

в) По коме се закону цени важгост писмених Чеправаг Одговор на. 'во питање даје нам 5 199. гр. суд. гост,, који гласи: „О важности иставе суди се по закону или обичау који је постојао у време, кад је на издана “

За исправе, издане у страној дрхави, важи, у главноме, правило: )cus regit actum, NO коме форму равног посла одређује закон оног геста, где је тај посао свршен.

0. 0. С. К. С. од 16. октобра, 1897,

Бр. 6788 објашњено је:

· „Џитање о томе да ли је једна исправа сачињена у звзаконској форми, има да се цени по оном закону, који је у времену издања те исправе форму њену одређивао“, T) Оригинали « преписи писмених справа. Овака, писмена исправа, ако јавна тако и приватна, може мати или само оригинал (матицу) ли још један или више преписа.

„Под оригиналом разуме се не само први, у потпуној форми сачињени примерак какве исправе, него и сваки примерак, који је од истог лица, (ивдатеља) поново сачињен онако исто као и први примерак. По томе, једна исправа може имати два и више оригинала.

А препис или копија {exemplum) je просто преписивање или подражавање оригинала, без понављања, првобитног акта, сачињавања, исправе. Преписи се радликују на просте и потврђене

(влашћу одостоверене). Потврђен препис (сорта fidemathta) je онај, који је од надлежне власти или лица с оригиналом сравњен и сагласност његова са, оригиналом у надлежној форми потврђена (констатована). А прости | је препис (сорја simplex) onaj, који такве потврде нема. Оне власти, које су надлежне за потврђе-

271

Исп

ње оригиналне приватне исправе

надлежне су и за потврђење пре- |

писа и јавних и приватних ис права,“ (Теорчја грађан. суд. пост. од А. Ђорђевића, стр. 322.). Доказну вредност исправе закон признаје само њеном оригиналу, јер се у 5 200 вели: „Ако се не покаже оригинал, препис нема силе доказа.“ Према 5 94. исправа, као доказно средство, мора се поднети у потпуном препису. Изузимају се случајеви, кад су њоме обухваћени разни предмети, који са спорним предметом немају веза. У овим случајевима може се поднети само 'извод онога што се односи на, спор (8 201), д) О дужности показивања писменит исправа. У S 203. прописано је:

„Никоји парничар није дужан показати ону исправу, коју сам неће да употреби.

Само онај има право тражити, да му противник, или који му драго, исправу изда у оригиналу или у препису од власти потврђеном (5 187.) који докаже:

1. да је исправа издана у тој цељи, да њему за доказ служи, или да им је она заједничка, и

2. да тужени ту исправу има, или да је обвезан чувати је.

Ако тужени не призна, да исправу има наложиће му се оваква заклетва: „Да он захтевану исправу не само нема, него да је и уништио није ни другом издао, и да, 'не зна, тде се она налази.“

Из овог законског прописа излази :

22), Да онај, који тражи показивање (исправе, мора, доказати да IIOстоји неки посебни правни основ, по коме је противна страна обавезна, да ову покаже;

6") Да, лице, од кога се тражи показивање исправе, може бити: или противан парничар или неко друго