Policiski rečnik : Knjiga druga Ž — Lj

· замењивати, осим случаја где 34-|

кон то изреком допушта па и онда не друкчије него како закон "каже.

Општи прописи за одмеравање

— казне изложени су: за злочине п

преступе у 5 40. К. 8., а за иступе у 5 38 Пол. Ур. Поводом последњег _ законског прописа, расписом – Мин. У. Д., од 10. марта 1895. г., ПБр. 45 77 наређено је: „Разматрајући радње Полициј· ских власти, именоване у 55 3 и 4. Пол. Ур. као надлежних за извиђање и суђење иступних дела, изложених у ПТ части К. 3. и њихове пресуде — приметио сам у

много прилика, да су те пресуде |

изрицане без икаква обзира Ha дух и намеру закона, по коме примена и мера казне мора одговарати величини ~ учињене кривице: лицу које је исту учинило, начину на који је она учињена, побудама које су кривца руководиле и околностима, под којима је кривица учињена, већ су казне досуЂиване тако, како не одговарају ни величини кривице, ни дотадањем владању обвињеног, ни околностима, које би, правилно оцење-

не, биле меродавне за величину |

казне. Било је случајева ma je кривац и за прву кривицу, и без обзира на остале околности које треба извидети и утврдити, осуђиван на највећу меру казне, ма да тога не би могло бити, да је све што треба правично извиђено, утврђено и оцењено при одређивању казне. Исто тако било је случајева, да казна затвора, није Oсуђеноме – замењивана. ~ новчаном казном, и ако је он то по 8 318. К. 3. заслуживао; или ако му је казна замењена. новцем, та је замена учињена. највећом мером новчане казне предвиђене 5 316. К, 3.

Кривичним законом, а на име 585 311 и 313. одређена је најмања, и највећа мера казне затвора и новчане. И ма да је властима 0стављено да се у даном сучају

крећу између ове најмање и нај-

веће мере законом одређене казне, ипак та оцена и примена казне не може и не сме бити про-.

извољна, без обзира на све прили- |

ке и околности лица и учињеног дела, јер се таквим примењива-

њем казне промаша циљ и дух ·

закона, који је, утврдивши најмању и највећу меру казне за иступе, утврдио исту с тога, да се у тим траницама примењује казна, која се у извесној кривици, према извесном лицу, и под извесним 0колностима — показала као праведна, – заслужена и целисходна, пошто намера законодавца у одређењу и најмање и највеће мере казне не може бити друга, него да казна. буде сразмерна величини учињене кривице, а не произвољна како која власт хоће.

Да би та оцена могла бити правична, и мера казне била изречена у духу закона, потребно је не само утврдити да је кажњиво дело учињено, и да је оно према 06вињеноме доказано — него и у пресуди исцрпно изложити, утердити и оценити све околности и побуде учињеног дела, па према томе и казну одмерити и изрећи.

Све ово јасно се види из 5 38.

Пол. Уредбе, Тим законским про- | писом изреком је утврђено, да се | казна може и повећати и умањи- ти, према околностима које крив- | ца оптерећују о или олакшавају. ·

Уједно су тим законским прописима побројане све околности које казну отежавају, као и оне о које је олакшавају.