Policiski rečnik : Knjiga druga Ž — Lj

O e

Кле | 1

једном или више физичких или више правних Лица на начин означен у чл. 1. овог закона што неистинито износи или ироноси и лиО његовој ЧИ сти, добром имену, друштвеном гледу или привредном кредиту може наудити.“

За појам клевете по закону о јавним зборовима и удружењима потребно је да се против физичког или правног лица износе неистинита дела, „која су законом забрањена“. (чл. 24.).

Елементи клевете.

За постојање клевете по 5 210 К. 3. потребно је:

а) Да се на другог износи или за другим проноси какво неисшлунилмо дело.

„Износилим Нешто значи саопштити некоме нешто, т. ј. да је неко нешто урадио или отрпео или да је неко извесних способности, док проносити значи То исто, само што код проношења – проносилац изнетог факта. провосилац је први т. ]. тврдио. Износилац је творац, изнетог факта, преносилац је први или сваки други распростирач или протурач изнетог факта Изношење представља ~ прву и највишу степеницу у кривици код клевета. Износилац или зна да је неистина оно што тврди, или ће бити у заблуди о истинитости онота што тврди, док проносилац може само држати, да је неистинито OHO што проноси..“ (Пројект % мотиви Казненог Законика за Краљевину Србију, Београд, 1910. TOJL.).

У свом делу Основи кривичног права (посебни део, књ. 1.) Др. 7. Живановић вели:

„Износилим нешто значи саошпш-

тити то неком као своје сопствено уверење стечено било на основу

315

Кле

сопственог опажања, , нову саопштења од стране трећих лица. Тако би било изношење, кад би А рекао лицу Ђ, да је видео В. у извршењу крађе, или просто да. је В извршио крађу.

Проноситу Значи саошптити Нешто, што је други тврдио, другим речима износити нешто као туђе уверење. Тажо би било проношења, кад би А. рекао лицу Ђ, како је чуо од B., да је Г. извршио крађу.“

Изношење и проношење постојаће и онда кад је саопштење ~ учињено поверљиво, а могу бити – извршена. усменим или писменим саопштава њем, гестикулацијом – (н. пр. кад се тестом руке показује да је неко нешто украо),и представљањем у ка-· рикатурама и сликама.

„Саопштавање свога сопственог мишљења — вели Др. 'Т. Живановић (0 увреди и клевети, Пол. Гл. за 1911. г.) — о нечему у погледу извесног лица је изношење односно проношење нечега, што припада самом саопштаваоцу. Пошто | је пак за клевету потребно изношење или проношење туђег дела. или туђе чињенице, то у овом случају нема клевете. Истина је, да се изјављено мишљење односи на туђе дело односно чињеницу, али се ови 'не саопштавају, већ сопствено мишљење. У овим случајевима може према томе бити само увреде. ...

Што је речено 88, субјективна мишљења, којима се једна чињеница, односно дело приписују извесном лицу, важи и за суђења о вредности извесног лица, т.ј. субјективна мишљења, којима, се једно лице карактерише у овом Или оном правцу. Тако оваквог суђења. би било, кад би Н. рекао: „Б је покварен човек“, или Б је нерад-

било на OG- —