Policiski rečnik : Knjiga druga Ž — Lj

ник, неморалан човек“. Овде нема

изношења односно проношења. дела. |.

односно чињенице лица Б већ само, као и горе, субјективног мишљења. Ова субјективна мишљења могу бити, као и горња, aan кована само као увреда...“

· Под „делима“ подразумевају се само људске радње. ,

Према, мишљењу редактора. пројек-

1 Казненог Законика за Краљевиу Србију (Џројекш и мошиви, стр. ab}: ,.Под радњом OJIHOCHO JIeJIOM разуму се и извесна својства: физичка као полна неспособност, или психичка као конкретни неморални мотиви или неспособност за извесно звање, и напослетку извесни KOHкретни односи као порекло од извесне расе, припадање извесној политичкој партији или каквој озлоглашеној фамилији“. Противно овом, Др. Живановић Вели :

„Према Казненом Законику није дакле довољно, да се износи или проноси каква чињеница у опште, већ та чињеница мора бити дело. Појам клевете је на тај начиц сужен у њему — очигледно на штету правног добра части. Тако према, њему не може бити клевете, ако се износе особине, било спољне, Т. ј. физичке (на пр. тврђење да А нема прстију на нози, да му је коса вештачка, или да је обојена), или унутрашње, т. ј. духовне (Ha пр. тврђење да је А тиранског темперамента, да је нескруполозан у свима својим поступцима, да. је немилосрдан према својим родитељима),, за тим т. 3. конкретни одношаји. (на пр. тврђење да је А циганског порекла, да је копиле), болести (на пр. тврђење ода је A заражен тонореом), намере (на пр. тврђење да је А намеравао да си-

316

лује извесну девојчицу), мишљења (на пр. тврђење да А мисли врло ружно о лицу Б, или да, је његово мишљење, да не треба имати никаквих обзира, кад је у питању зарада). Из овог набрајања се јасно види, колико је слабо зашти- | ћена по нашем Казненом Закони- · ку част од клевете. |

Што се тиче изношења и про- ·

несшења намере, ипак може бити ; клевете у једном случају. То ће · бити онда, кад се она приписује · делу, извршеном од овог или оног · лица. А је на пр. спасао од дављења. дете извесног богатог лица, и Б. тврди, да је А. то учинио из · користољубиве намере“ (О увреди · и клевети, Пол. Гл. за 1911 т. Бр. 72). Закон тражи да дела, која се Износе или проносе, буду неистинита, и допушта доказивање њихове истинитости. Из овога, излази, да изношење и проношење будућиг дела, не сачињава клевету, јер су ова дела лишена доказивања.

Према 5 2192., „Истинитост потврђиваних или разглалпаваних дела | може се доказивати свима законом · допуштеним средствима“. |

„Но — вели се у другом одељку | овог законског прописа — доказивање истинитости није допуштено:

1. у случају дела из 5 91 6, 218

и 218 а овога законика;

2. ако би се имало доказивати ка-

кво кривично дело, које се изви-

ђа и казни само на тужбу приватног тужитеља, а онаква тужба не би била дата власти, или би тужитељ од ње одустао; |

3. ако је опаднути за кривично · дело које је окривљени против њега изнео, ослобођен сасвим | одговорности извршном одлуком судском; 5 | 5 |